ЧИСТИЈИ ГРАД
Еколошка акција, коју је покренуо Радио Дунав, „За чистији и здравији град“, у старту је окупила младе из Драмске секције Културног центра, школарце, а померила и младе снаге из ове редакције, заслужује пажњу јавности. Заслужује, јер се опет буди еколошки дух у овој варошици.
Поново после безмало 20 година када је основан први еколошки покрет у граду „Плави Дунав“ који је нажалост на крају морао да затвори своје капије јер није било финансија и а и све мање је било младих ентузијатста.
Те тако међу нама, мени као члану Удружења новинара Војводине „Еко вест“, Дренки Радаковић, као професорици Гимназије у пензији, Јовану Лакатошу-Лакију, орнитологу и светски познатом фотографу природе, Браниславу Бране-Мијићу, дугогодишњем ловном референту и љубитељу природе, Борису Ергу, тадашњем шумском инжењеру а сада директору Светске уније за заштиту природе (ИУЦН) и још многим другим, „старим“ еколошким ентузијастама, ова вест је позитивна одјекнула.
Радио Дунав, за разлику од нас, који смо на неки начин зачињали еколошку свест у граду, овога пута покренуо је ширу акцију. Тражи са се грађани укључе у њу, својим предлозима, идејама, мишљењима…те да све исто могу послати на мејл адресу Радио Дунава, или се, пак, јавити телефоном.
Мени, лично, као „риби“ са Дунава, овакве акције чине задовољство. Еко портал „Полварица“, такође је низом активности показала, да се може малим корацима, без инвестиција, покренути нешто лепше за наш град. Видим, веома успешно се тиме носи и Удружење „Мој Апатин“.
Радујмо се томе, укључимо се, јер из заиста богатог новинарског искуства, знам поузадано, да нема ништа значајнијег од очувања природе, не само свог града, него целе планете. А, ми људи, смо пролазни путници.
Или, што бих цитарала, најпознатијег икад Апатинца по снази перцепције природе, Лакија, сениора, : „Птице и рибе не познају границе“! Речју: Природа нема границе, ограничења, па чак, на срећу,
ни ми као виша врста животињског порекла (Дарвин) не можемо им наудити. Они живе свој живот показујући како је све то природно и дуговечно док наши животи зависе од политике и наоружаних сила.
ИНСПЕКЦИЈЕ
На трагу претходног написа, даље.
Неки млађи, можда неискусни, можда из незнања, верују да би град могао бити чистији очас посла, када би инеспкције биле на терену и кажњавале. А, при том, нико не пита да ли је суштина у нама самима, свима заједно. Испред моје кућа, фреквентне улице у ноћим сатима, крај Дунава, свако јутро осване неколико пластичних флаша, кеса, и да не набрајам…
Е, сад више не знам, да ли је ту кућно васпитање у које је тешко улазити јер би вам сваки родитељ рекао да је његово дете најбоље, или је то заиста наш менталитет, наслеђен од пре пет векова.
Ту, наравно не амнестирамо иснепкторске службе, које из мог искуства излазе, по позиву. Да смо сви појединачни и скупа савесни укинули би ове службе, јер немају шта да раде. Али, то је у далеким земљама, Скандиваније.
НЕМАР
Док ми ламентирамо од будућности града, чистијем, лепшем, обалама реке без пластике, контејнерима за посебан отпад, васпитању и слично…прођоше деценије.
Свако од нас, или готово свако други, пластичну флашу, марамицу…, баци на улици, на место где зна да ће је неко покупити. Другачије, лењ сам, неваспитан, а то на крају, у зрелости, резултира, несвесним: „Ма баш ме брига, неко ће то ипак после мене урадити“! . И тако настављамо даље и у зрелости!
СТРАНЦИ
Мој пријатељ, из далеке Аустралије, а одавде пореклом, каже да му не пада тешко што од својих најближих као пензионер шета пса и што за истим мора да купи измет. Вели, то је тамо нормално. При сваком уласку у парк стоје бесплатне кесе које се узимају да затру трагове кућног љубимца. Видела сам то, и овде, код нас, али од наших људи који су дошли и пензију из Немачке. Тамо научили.
аутор: Софија Пуалић Шперо
