У оквиру пројекта „Култура, колонизација, кудеља – Причa о немачким Оџацима“, који реализујемо уз подршку Општине Оџаци, настављамо серијал репортажа посвећених животу, раду и наслеђу немачких досељеника у овом крају.
Истражујемо њихов утицај на локалну привреду и културу, развој кудељарске индустрије као темељ економског просперитета, улогу у изградњи образовних, верских и друштвених институција, као и трагове које су оставили у међуетничким односима и сећању заједнице.
Ово истраживање настоји да сачува део историје који је често остајао у сенци. У времену када број живих сведока некадашњег живота у Оџацима неумитно опада, а материјални трагови културе бледе, важно је поставити питања, тражити одговоре и записати сећања.
Материјал за текстове и репортаже уступио је Музеј Подунавских Немаца.
ОЏАЦИ – РЕЧ ТУРСКОГ ПОРЕКЛА
Званични назив насеља је Оџаци. Српска реч „оџак” потиче из турске речи „одзлак” и значи димњак. Према једном мишљењу, на овом простору се можда налазило старо село Кеменц (на немачком „Камин”), које се 1522. године помиње у комитатској десетинској листи.
Постоји и друга претпоставка, по којој назив места потиче од речи „Одо” или „Ходош”. У прилог томе наводе се папски десетински регистри из периода 1332–1342. године, у којима се, уз Дорослово и цркву посвећену Светом Михајлу, помиње и ово село.
У турским пореским књигама село се наводи под именом Уцсак. Према тим изворима, број пореских обвезника се мењао — најпре је било 7, затим 3, а потом 9 кућа. Поуздани историјски подаци о Хоџагу (данашњим Оџацима) постоје тек од 1732. године, када је место званично регистровано као насеље. Прво детаљно пописивање становништва спроведено је 1752. године.
Одмах након турске власти, у годинама после 1763, према извештају службеника за насељавање Котмана, у Хоџагу је постојало свега 20 бедних колиба. Због таквог стања, место је одређено за немачко насељавање, а камерски директор Редл добио је задатак да организује колонизацију. Котман је касније с поносом известио да је успео да од „села колиба” створи уређено место са лепим кућама, баштама и широким, правилно постављеним улицама.
НЕМАЧКО НАСЕЉАВАЊЕ ОЏАКА (ХОЏАГА) И ГОДИНЕ НАКОН ТОГА
Одломак из писма које је 1766. године, према рукопису Франца Шнајдера, упутио један од првих досељеника – Јоханес Милер – сведочи о почетним годинама живота у Хоџагу. Он пише рођацима да досељеници „живе у доброј слози и уредно“, да су добили обећање о изградњи цркве и школе, да имају довољно хране и пића, плодна поља и винограде који обећавају добру жетву. Милер позива сународнике да се придруже, истичући да земље има довољно за све и да се свако може пријавити у канцеларији Камере у Бечу.
Према записима сликара Фридриха Баудрија, који је у Хоџагу боравио од 11. септембра до 3. октобра 1837. године, село је имало 3.000–4.000 становника, свих немачког порекла, досељених из Црне шуме у 18. веку. Са 318 кућних бројева, правилним улицама засађеним дудовима, приземним и спратним кућама покривеним црепом или трском, Хоџаг је био уредно уређена заједница под камералном управом.
Свако домаћинство располагало је половином сесије (27 јутaра), двориштем за вршидбу, шталама, амбарима и виноградима. Становници су давали петину рода и испуњавали радне и запрежне обавезе, али је плодна земља омогућавала добар живот. Мушкарци су носили мешавину угарске и немачке ношње, жене и девојке традиционалну одећу са платненим кецељама и шареним тракама у коси. У селу је била дозвољена само католичка вера, док су немачки протестанти били толерисани.
ХОЏАШКИ „КВАДРАТИ“
Према запису Јохана Вајдлејна, Хоџаг је био прво немачко насеље у Бачкој изграђено по строгој шаховској мрежи катастарског распореда. Четири улице у правцу североисток–југозапад секле су четири улице у правцу северозапад–југоисток, формирајући 25 правилних „квадрата“ са по 12 кућа забатом окренутих ка улици.
Циљ оваквог планирања био је практичан – прилагођавање тадашњем систему тростране пољопривреде, са јасно подељеним ораницама и заједничком испашом. Свака кућа имала је воћњак и повртњак, а касније су додељивани и „вршни плацеви“ за жетву и складиштење. Почетком 19. века, с појавом салаша ван села, начин коришћења земљишта је промењен.
ХОЏАШКИ ХОТЕР
Како бележи Фридрих Лоц, барон Антон фон Котман је 1763. године предложио проширење катастарског подручја Хоџага, истичући да је село пренасељено и да расте број становника и стоке. Његова молба да Пустa Немсакц буде прикључена хоџашком хотеру усвојена је већ 1764, а касније је додата и Пустa Сантовац.
Године 1783. извршена је нова подела земљишта, када је сваки земљорадник добио две четвртине сесије, што је поставило темеље материјалног развоја села. Крајем 19. века спроведена је парцелација и комасација, а хоџашки хотер добио је данашње границе.
ВИНОГРАДИ
Када је камерална власт општине Оџаци 1772. године издала урбаријум, свакој кући је – као што је тада било уобичајено широм Војводине – додељен један „трептплац“ (место за вршидбу). Тај простор био је намењен искључиво за тај посао.
Временом је мештанима постало јасно да је површина превелика само за ту намену. Тако је једног врелог дана Шеверер Тони, мерећи свој трептплац са Сепом Гролом, застао, загледао се у земљу и добио идеју:
– „Знаш, мислим да бисмо бар пола трептплаца могли засадити виноградом. Поред вршидбе, имали бисмо и добру капљицу.“
Сеп се насмешио и наставио да ради, али је идеја остала у глави. Неколико недеља касније, он, Шеверер Тони, Драх Михл и још неколико мештана почели су да обрађују делове својих трептплацева и саде винову лозу и воћке. Била је то 1793. година.
Године су пролазиле, воћке су цветале, а виногради давали добар род. Али 1799. године стигла је непријатна вест: сви виногради морају бити уклоњени, јер су засађени без одобрења камералне управе, што је било у супротности са уговором. Од 106 трептплацева, чак 66 било је под лозом, па је покренута истрага против општине.
Мештани су покушали да добију накнадно одобрење од камералног фискала Адолфа Марковића у Апатину, нудећи разне компензације, али без успеха. Марковић је остао непоколебљив – ствар се мора решити судским путем.
Општина је потом упутила молбу Дворској комори, коју је написао општински писар Јакоб Коренеј. Молили су „милостиве господаре“ да се сажале над судбином заједнице, али годинама није стизао одговор. У међувремену, виноградари су наставили да одржавају своје засаде.
Како је притисак растао, 7. октобра 1808. године судија Николаус Туфнер, у пратњи благајника Петера Рауша и већника Јозефа Нојмајера, отпутовао је у Офен (Будимпешту) и предао молбу лично. Одговор је стигао брзо – предмет је већ био у обради код представника из Корошкењија, Бацера Каала.
Убрзо је постигнут договор са паланачким инспектором: општина ће властелинству плаћати седмину од приноса, чак и у неплодним годинама. Иако оштар, услов је прихваћен, јер је заузврат дозвољено неограничено сађење винове лозе на трептплацевима и уведен вински десетак.
Од тог тренутка, ништа више није стајало на путу виноградарству у Оџацима.
ВИНАРИ И ВИНА
Иако је земља око Хоџага била изузетно погодна за ратарство, виногради и винарство имали су посебно место у животу села. Вино се у овом крају производило још крајем 18. века, а током 19. века винарство је постало значајна привредна грана.
Вина из Хоџага била су лагана, питка и пријатне ароме. Производила су се у подрумима, у дрвеним бачвама од храста из локалних шума. Берба, почетком октобра, била је велико породично славље. Грожђе се газило или пресовало, а сок стављао у бачве на врење. Свети Мартин, 11. новембра, обележавао је крштење младог вина и крај виноградарске године.
Најбољи винари – као Јозеф Лендл, Михаел Шрајбер и Јакоб Рауш – били су понос села, а њихова вина продавана су и на пијацама у Сомбору, Апатину и Новом Саду.
За мештане, вино је било више од пића – симбол рада, стрпљења, заједништва и традиције.
ЗЕМЉИШНИ ПОСЕДИ
Како је село расло и број становника стално растао, тако је расла и потреба за земљом. Често се постављало питање: како обезбедити земљу младим и вредним људима који желе да остану у месту, али немају наслеђено имање?
Првобитне сесије су временом распарчане – делом продајом, делом деобом између потомака – па су се убрзо појавила многа мала имања, недовољна да прехране породицу. Људи су били приморани да раде као надничари или да траже бољи живот у другим местима.
Ипак, најупорнији су настојали да задрже своју егзистенцију у Хоџагу. Претварањем првих трептплацева у винограде, а касније у баште, воћњаке и оранице, увидело се да и мање површине могу да обезбеде добру зараду, ако се обрађују савесно. Многи су, чим би дошли до новца, куповали парчиће земље од комшија или на лицитацијама.
Тако се развила разноврсна структура власништва: поред великих газдинстава постојала су и бројна средња и мала имања. У првим деценијама 19. века, захваљујући повољним приликама, многи су стекли сопствену земљу. Посебно после комасације 1890. године дошло је до нове расподеле парцела, што је омогућило самосталну обраду.
С друге стране, постојала је и група мештана без сопствених имања, који су живели као најамници и надничари, у скромним кућама у такозваним „радничким“ улицама. Иако у тежим условима, и они су својим радом били важан део заједнице.
Око села се временом формирао појас винограда, ораница и пашњака, у власништву или под закупом пољопривредника из Хоџага. Та слика се задржала све до Првог светског рата, када су започеле промене у друштвеном поретку и структури власништва.
САЛАШИ — НОВИ НАЧИН ЖИВОТА
Почетком 19. века, када је у Хоџагу постало скучено за младе породице, почео је да се развија салашарски начин живота.
Првобитно су на удаљенијим њивама подизане привремене колибе за летњи боравак. Биле су скромне – од прућа и блата, покривене трском или сламом – али су омогућавале да се од јутра ради на њиви и да се летина чува ноћу.
Временом су колибе постајале трајне куће, са амбарима, шталама, пушницама и бунарима. Око њих су сејане детелине, кукуруз, воћњаци и виногради. Чувала су се стада говеда, оваца и свиња. Живот на салашима био је у тесној вези с природом, што је доносило и слободу и ризике – од непогода, усамљености, па до опасности од дивљих животиња или разбојника.
До краја 19. века, око Хоџага је постојало више десетина великих и стотине мањих салаша, од којих су многи временом прерасли у засебне заједнице.
ПОЉА И ПУТЕВИ
Данас, када се погледа према равници, виде се уређена поља, добри путеви и салаши у даљини. Али некада није било тако.
У првим деценијама после оснивања Оџака, поља су обрађивана примитивно. Сејало се по систему тропоља, а обрада је вршена дрвеним раоницима и гвозденим мотикама. Волови су били главна вучна снага, а коњи реткост. Рад је био спор и напоран, али су мештани били вредни и упорни.
Путеви ка пољима у почетку су били једва проходне стазе. Кишом би постајали блатњави, а сушом прашњави и тврди, што је ломило точкове и амове. Због тога су на најгорим деоницама постављане дрвене греде – „брвне стазе“ – али ни то није било трајно решење.
Када је општина добила већу самосталност и сопствена средства, почело је уређивање путне мреже. На главним пољским путевима насипани су песак и шљунак, а касније су подизани дрвени мостови преко јаркова. Многи пољопривредници су и сами равнали путеве до својих парцела.
До средине 19. века пољска инфраструктура достигла је завидан ниво. Путеви су постали проходни током целе године, што је унапредило пољопривреду и трговину. Један од најважнијих путева водио је према Лугошу и Темишвару, а уз њега су временом подизани први салаши.
СЕОСКЕ КАФАНЕ И ГОСТИОНИЦЕ
Свако село које држи до себе има кафану – место где се људи састају, размењују вести, славе и жале, склапају послове и уживају у добром пићу и јелу. Хоџаг није био изузетак: имао је више кафана, а свака је имала своје сталне госте и посебну атмосферу.
Најстарија и најпознатија налазила се на централном тргу, преко пута општинске зграде – Општинска гостионица, коју је држала општина под закупом. Изабрани кафеџија био је дужан, поред услуге хране и пића, да обезбеди просторију за састанке општинског већа, изборе и друге званичне скупове.
Овде су свраћали не само мештани, већ и учитељи, чиновници, путници, па и понеки племић из околине. У подруму су се чувала вина из најбољих бачви, а кухиња је нудила домаће кобасице, печење, супу са резанцима и чувене штрудле са маком или орасима.
Поред општинске постојале су и приватне гостионице, попут оних у власништву породица Шварц, Ланг и Хофман. Свака је имала свој карактер: негде је недељом свирала музика, негде се више играла карта или домине, а негде је куглана била главна атракција.
Кафане су биле средиште друштвеног живота: у њима су се славиле свадбе и крштења, а одржавале и помане после сахрана. Зими, када је пољски рад стајао, организовале су се вечери уз музику – са тамбурашима или хармоникашем. Млади су ту имали прве игранке, а старији су уз флашу вина препричавали „стара добра времена“.
Било је и препирки, нарочито кад се попије чаша више, али се све то брзо заборављало и завршавало у духу заједништва.
Сеоске кафане биле су више од места за пиће – оне су биле огледало села, мерило расположења и животног ритма. У њима се могло чути шта народ мисли, шта га мучи и чему се нада. И данас, пролазећи поред старих зграда тих гостионица, у мислима оживе гласови, смех, музика и звекет чаша – као и понека неизговорена реч.
ЗАНАТЛИЈЕ У ХОЏАГУ
Од најранијих дана постојања , поред пољопривредника, важну улогу у животу Хоџага имали су занатлије. Без њих ниједна сеоска заједница није могла да функционише. Били су потребни кочијаши, обућари, кројачи, ковачи, дрводеље, опанчари, молери, казанџије, пекари и многи други мајстори.
Први занатлије били су уједно и колонисти. Неки су уместо земље добијали дозволу да отворе радњу у селу. Царска управа их је посебно подржавала, јер су њихове услуге биле неопходне за нову насеобину. Радње су најчешће добијале место уз главну улицу, где су поред куће градили и радионицу. Табла са називом заната висила је изнад капије или на трему.
Ковачнице су биле једне од најважнијих радионица. Без ковача није било могуће поткивати коње, поправити плуг, потковати вола или направити клин за запрежна кола. Ковачница браће Фишер у Хоџагу била је чувена по звуку маљева и пуцкетању ватре које се чуло улицом.
Столари су правили врата, прозоре, столове, кревете и ормане од домаћег храста. Добро направљен сто служио је генерацијама и често се преносио с колена на колено.
Обућари и кројачи бринули су да мештани буду лепо и уредно одевени. Обућа се правила од праве коже, а мушке панталоне и прслуци шили су се по мери. Кројачке радње биле су места где се приповедало, размењивале вести и расправљало о политици, док се чекало на пробу.
Пекари су ујутру мирисом хлеба будили целу улицу. Рогови, кифле и штрудле били су посебна посластица недељом, а славске трпезе нису се могле замислити без домаћег хлеба и колача од занатског брашна.
Молери и зидари белили су куће и подизали нове објекте – свежа, бела фасада била је понос сваке породице.
Казани за ракију стајали су у двориштима неких казанџија, а током јесени, дим из њих био је знак да је берба завршена и да почиње дестилација. Комшије су се окупљале око казана, пробале нову ракију и већ правиле планове за следећу сезону.
Свако дете у селу знало је ко је „најбољи мајстор“ за шта, а често је једна занатлијска породица држала исти посао генерацијама.
Занатлије су биле кичма села – нису имале највише земље, али су имале умеће, поштовање и стабилну зараду. Без њих, Хоџаг не би био оно што је био.
ШКОЛА У ХОЏАГУ
Још од самих почетака насељавања, колонисти су захтевали да се што пре обезбеди учитељ, свесни да без школе нема напретка ни заједнице ни за децу.
Прва школска зграда подигнута је у последњој четвртини 18. века. Била је скромна, једноспратна, са једном учионицом и собом за учитеља, који је често био и звонар, писар, па чак и певач у цркви. Настава се одвијала на немачком језику, а писало се по таблицама воском и кредом.
Како је село расло, расла је и потреба за већом школом. Почетком 19. века изграђена је нова зграда са две учионице и становима за два учитеља. Број ђака је стално растао, па су у једној учионици често училе две генерације – док би једни радили задатке, другима се држало предавање.
Дисциплина је била строга. Ђаци су седели у дрвеним клупама, писали пером и мастилом, а они који нису знали лекцију морали су да стоје у ћошку или добију батине по длановима. Ипак, школа је уживала велико поштовање, а деца су углавном радо похађала наставу – нарочито зими, када није било пољских радова.
Осим читања, писања и рачуна, учили су се религија, немачка граматика, познавање природе, а касније и историја и географија. Посебан нагласак стављан је на црквено певање и морално васпитање.
У другој половини 19. века, под утицајем државних реформи, увођена су нова наставна средства: карте, таблице, школски прибор. Организована је и женска занатска обука – девојчице су училе шивење, везење и домаћинство.
Учитељи су често долазили из удаљених крајева – Темишвара, Пеште, па чак и Штирије или Баварске – доносећи нове идеје, књиге и методе рада. Понекад су због тога наилазили на отпор родитеља, али су временом налазили заједнички језик.
Школа је била понос села – свака породица трудила се да бар једно дете заврши свих шест разреда. Најбољи ученици настављали су школовање у Сомбору или Новом Саду, враћали се као чиновници, учитељи или трговци и тако обогаћивали Хоџаг новим знањем и искуством.
ЦРКВА И ВЕРА У ЖИВОТУ СЕЛА
У духовном животу Хоџага, црква је одувек имала централно место. Од тренутка доласка првих немачких колониста, вера је била снага која их је држала на окупу, пружала утеху и наду у тешким временима.
Прва капела, скромна и дрвена, подигнута је неколико година након оснивања села. У њој су се вршиле мисе, крштења и венчања. Са растом становништва јавила се потреба за већом, трајнијом црквом.
Средином 18. века започета је изградња парохијске цркве у барокном стилу, са звоником видљивим из свих крајева села. Градња је трајала неколико година, уз помоћ мештана, добротвора и царске управе.
Унутрашњост је красило резбарено дрво олтара, слике светаца, кипови и свећњаци од кованог гвожђа. У цркви је владала тишина и свечаност, а недељне мисе окупљале су готово цело село.
Свештеници су били поштовани не само као проповедници, већ и као учитељи, саветници и хроничари живота заједнице. Често су водили школску наставу, бележили рођене, венчане и умрле, и писали извештаје бискупији.
Црквени празници били су велики догађаји – Божић, Ускрс, Св. Мартин – обележавани су литијама, заједничким ручковима и весељем. Тада су звона оглашавала празник, људи облачили најлепшу одећу, куће китили цвећем, а трпезе биле пуне.
Свака кућа имала је крст на зиду и молитвеник, а деца су прве молитве учила пре слова. Крштеница је била најважнији документ, а прва причест – велики догађај у детињству.
У временима суше, болести, рата или глади, људи су се обраћали Богу и цркви, тражећи утеху и снагу. Зато је црква у Хоџагу била и остала кућа свих – место сусрета с Богом и заједницом, симбол мира и сигурности.
ЦРКВА У ЧАСТ СВЕТОГ МИХАЈЛА
Убрзо након насељавања, 1759. године у Хоџагу је основана жупа. Пре тога су вернике духовно опслуживали фрањевци из манастира у Бачу, који су од 1756. до 1759. долазили ради поделе светих тајни умирућима и служења мисе, док су за крштења и венчања верници морали путовати у Бач или Дорослово.
Прво богослужбено место била је скромна молитвена кућа од летви и дасака, а затим збијена глинена капела подигнута на месту будућег црквеног дворишта, које је до 1818. служило и као гробље.
Исте 1759. године, због великог броја умрлих без примања светих тајни, црквена општина упутила је молбу надбискупији у Калочи за постављење сталног свештеника. На ту молбу одмах је реаговано и у Хоџаг је дошао први парох – апатински капелан Антон Прукнер из Ђера.
У време његове службе, 1764. године, подигнута је прва црква посвећена Светом арханђелу Михајлу. Камерални саветник барон Антон фон Котман забележио је да је „ово младо насеље, само седам година након оснивања, већ било у стању да подигне цркву“. Од те прве грађевине није сачуван ни опис ни слика, али се претпоставља да је била једноставна и скромна.
Године 1818. започето је рушење старе и изградња нове цркве. Први планови датирају из 1811, али их мештани нису прихватили, па су у тајности израдили нови и почели радове без званичне дозволе. Држава је финансирала четвртину трошкова, а остатак је прикупљен добровољним прилозима. У градњи је учествовало цело место -мештани као помоћни радници, сељаци као превозници, а чак су и школска деца носила цигле. Храм је завршен 1821. године, а свечано освећење одржано је 29/30. септембра.
Унутрашње уређење окончано је тек 1895. године. Главна олтарска слика, дело Јозефа Пешког, приказује Светог Михајла како огњеним мачем побеђује ђавола.
Верска заједница кроз историју
Хоџаг је, због развоја кудељарске индустрије, привлачио досељенике из Гомбоша, Дорослова и Лике, као и раднике из Хрватске. Пред Други светски рат, жупа је бројала око 1.200 Мађара, 300 Хрвата и до 80 Немаца. Миса се до 1941. служила искључиво на немачком, а затим и на мађарском, а после 1944. уведено је и данас важеће правило -свечана миса на мађарском, а ране недељне мисе на немачком и хрватском наизменично.
Нови услови после рата донели су смањење броја верника, па је заједница годишње бележила тек 13–15 крштења, 4–5 венчања и 10–12 сахрана. Ипак, Хоџаг је постао верски центар за околна села, а жупници су преузели пасторалну бригу и о Каравукову, Дероњама, Раткову, Филипову и Брестовцу.
Данас, са око 1.775 верника, жупа наставља живот као заједница која исповеда веру, са активним учешћем мањег броја посвећених верника, подржаних од стране жупника и часних сестара. Посебно се истиче обновљени звоник са новим бакарним кровом, као и чињеница да из ове заједнице потичу нова свештеничка и теолошка звања.
Жупници Хоџага (1759–данас)
- Антон Прукнер (1759–1766)
- Михаел Рот (1766–1771)
- Јохан Баптист Шнидер (1771–1775)
- Јохан Георг Мелхер (1775–1794)
- Јохан Ламел (1794–1805)
- Франц Швингхамер (1805–1827)
- Јосиф Бузовски (1827–1831)
- Антон Деген (1831–1836)
- Франц Мајер (1836–1853)
- Франц Вилхелм (1853–1865)
- Александар Керн (1865–1885)
- Лајош Пастор (1885–1889)
- Јохан Клаус (1889–1891)
- Михаел Пфајфер (1891–1897)
- Карољ Рот (1897–1916)
- Франц Такач (1916–1929)
- Ладислав Ендрешик (1929–1945)
- Франц Грос (1945–1948)
- Антон Шикошек (1948–1954)
- Шандор Молнар (1954–1958)
- Шандор Салаи (1958–1963)
- Јожеф Над (1963–1966)
- Вендалин Шмидт (1966–1977)
- Антал Хегедуш (1977)
- Јакоб Фајфер (од 1977. — садашњи жупник)
ЗВОНА
Када је крајем XIX века у Хоџаг дошао жупник Јозеф Фукс, у црквеном звонику већ су се оглашавала звона различите старости и звука. Најстарије, посвећено Светом Тројству, ливено је давне 1680. године и тежило је 130 килограма. Ту је било и звоно Светом Николи из 1787, звоно Светом Михајлу из 1789, звоно Светом Ђорђу из 1887, као и мало „ђачко звоно“, којим се призивало децу и вернике на службу.
Године 1902. дошло је до промене: ђачко звоно је премештено у нову гробљанску капелу, а из темишварске ливнице Антала Новотнија стигла су два нова звона – једно велико, посвећено Светом Антонију, тешко готово тону, и једно мало, од непуна педесет килограма.
Мир звона прекинуо је Први светски рат. Новембра 1916. године четири звона су скинута и однета – међу њима и тешко звоно Светог Антонија – да би била претопљена за ратне потребе.
Након рата, жупник Паул Вирц оживљава звук звоника. Године 1925. поставља гвоздени звоник и набавља три нова звона – од 1.200, 700 и 500 килограма. Најстарије звоно, оно Светог Тројства из 1680, пресељено је у гробљанску капелу.
Посебан тренутак догодио се 1933, када је Антон Краус из Башчарске улице са породицом даровао ново, велико звоно, првобитно намењено за Евхаристијски конгрес. Иако је стигло годину дана касније, 1934, постало је понос звоника – „велико звоно“ тежине преко три тоне.
Тако је 1944. године, пред крај једног немирног доба, у цркви у Хоџагу звонило пет звона: велико из 1934, три Вирцова из 1925, и старо Николино звоно из 1787. У гробљанској капели и даље је тихо почивало звоно Светог Тројства из 1680. године.
СЕОСКЕ СВЕТКОВИНЕ И ОБИЧАЈИ
Живот у Хоџагу није се сводио само на рад у пољу и домаћинству. Велики значај имале су светковине, празници и обичаји који су обележавали ток године, доносили радост и одржавали заједништво у селу.
Најзначајнија светковина била је сеоска слава – Kirchweih. Одзнака освећења цркве, слављена сваке јесени, трајала је три дана. Село је тада било украшено венцима, заставицама и зелениљем, улицама су одјекивали звуци музике, а младићи и девојке облачили су свечане народне ношње.
Првог дана славе служила се свечана миса, након које је следио ручак у домовима. Другог дана играло се коло, свирали тамбураши, певале песме, а одржавао се и вашар. Трећег дана организована су надметања у вожњи колима, бацању камена, јахању и другим вештинама. Свака кућа имала је госте, служила се ракија, штрудле, крофне и печење. Kirchweih је била и прилика за удаје, просидбе и сусрете после дугог раздвајања.
Венчања су имала посебно место међу обичајима. Младожења је девојку просио преко посредника, а девојачка кућа припремала мираз који се показивао комшијама. На дан венчања, поворка са сватовима пролазила је селом уз музику и пуцање из пушака. Свадбе су често трајале три дана, уз песму, игру и даривање младенаца храном, покућством или новцем.
Божић је био празник породице. Куће су се чистиле и китиле, испод иконе постављала се слама као подсетник на јасле. На Бадње вече служила се посна вечера, а на Божић рано ујутру ишло се на мису, након чега је следио свечани ручак. Деца су добијала скромне поклоне – орахе, јабуке, медењаке.
Ускрс је слављен обојеним јајима, празничним поздравима и шетњама по селу. На Васкршњи понедељак момци су поливали девојке водом или парфемом – као знак симпатије.
Највећи летњи празник био је Ивањдан, уз паљење великих ватри, игру око пламена и скакање преко њега, што је симболизовало чишћење и доношење среће.
Жетва је такође имала свој обичај: последњи сноп украшаван је цвећем и уз песму ношен кући, где се обележавао крај напорног рада.
Ови обичаји нису били само прилика за забаву – они су чували заједништво, поштовање предака и осећај припадности. Сећање на те дане и данас буди топлину, мирис штрудле, звук тамбуре и слике драгих људи који су их живели и преносили следећим генерацијама.
ВЕЛИКИ ПОЖАРИ У ХОЏАГУ 1883. ГОДИНЕ
Година 1883. остала је дубоко урезана у сећање мештана Хоџага као време великог страха и несреће. Серија пожара, која је почела почетком године, претворила је мирно село у место панике, сумњи и сталне опасности.
Још 1882. године Дунав је био толико низак да се у пролеће није могло пловити, што је донело економске тешкоће. У септембру те године трагично је настрадао чувар ливада Георг Карли, а зиму су обележили мањи пожари. Међутим, прави ужас почео је 1883, када су један за другим почели да горе домови и привредни објекти.
У јануару и фебруару изгореле су куће удовице Јулијане Лајбли, Георга Хаслера и шупа Паула Крауса. Почетком марта пожар је уништио имање Андреса Стемера и његовог комшије Мартина Батера. У једној од шупа пронађено је писмо са претњама да ће бити запаљене и друге куће. Општина је увела сталне ноћне страже, а за хватање подметача пожара расписана је награда од 300 флорина.
Ипак, пожари су се наставили. Куће и штале изгарале су готово сваке вечери, увек око 20 часова, и то у различитим деловима села. Мештани су били у сталном страху, деца су ноћила код рођака у другим селима, а улице су патролирали наоружани људи. У мају 1883. награда за хватање кривца повећана је на 600 форинти, али ни то није донело резултате.
Ситуација је ескалирала када је 28. маја пожар код Јохана Рауша захватио и суседне куће. Пламен се видео чак из Сомбора. Тада је војска из Печуја послата у Хоџаг, али ни уз њихову помоћ подметач није ухваћен – један осумњичени је побегао у мрак након што је на њега испаљен хитац.
Пожари су се потом дешавали ређе, а жетва лета 1883. завршена је без већих инцидената. Међутим, страх је остао присутан све док 16. јула 1883. није донета одлука о оснивању прве добровољне ватрогасне чете. Уз велико учешће мештана, набављена је прва пумпа из Пеште, а већ у септембру те године пожара више није било.
Од тада је у селу почела нова ера градње – све више кућа подизано је од печене цигле, са црепним или лимом покривеним крововима, а отворена огњишта замењена су гвозденим пећима са димњацима. Ватрогасна чета постала је понос села: сваког четвртка одржаване су вежбе на пијаци, а „Ватрогасни дан“ постао је празник за целу заједницу.
До 1904. године Хоџаг је био много безбедније место. Иако се страх од ватре никада није потпуно угасио, мештани су знали да су сада спремнији него икада. Сећање на страшну 1883. годину остало је као опомена и сведочанство да се само заједништвом могу победити и највеће несреће.
Због честе опасности, спречавање и гашење пожара било је један од приоритетних задатака општинских власти. У Хоџагу је постојала ватрогасна служба још у раним годинама, јер је у сваком домаћинству било сена, сламе и кукурузовине, а многе куће су биле покривене трском.
Последње добровољно ватрогасно друштво основано је 1926. године, а ватрогасна касарна са оставом за опрему изграђена је 1927. Приликом полагања камена темељца 27. маја те године, у зид је узидана повеља на пергаменту:
„Захваљујући пожртвованости племенитих донатора и добровољном раду ватрогасаца, настала је ова ватрогасна зграда. Она није само дом, већ и школа за ватрогасце, у којој ће се многе генерације обучавати у духу наше хришћанске дужности, у складу са нашим мотоом: ’Богу на част, ближњем у помоћ!’”
У то време друштво је располагало са две пумпе, које су опслуживале посаде од по четири човека, и униформама за око 70 добровољаца. До 1932. године командант је био Јаков Бендерек, а њега је наследио Штефан Шефер, који је јединицом командовао до 1938. године. Потом је вођство преузео Вилхелм Клајн, а последњи командант пре расформирања био је Штефан Пак, мобилисан 1944. године.
Ватрогасна касарна налазила се иза општинске зграде, уз главну улицу, са просторијом за коњушницу и два обучена ватрогасна коња. Опрема – пумпе, црева, лопате, секире, мердевине, канте и колица – била је смештена у посебном делу објекта. Јединица је одржавала редовне вежбе, а сарадња са месном управом била је тесна.
Са увођењем електричне енергије 1930-их опасност од пожара је смањена, али је опрез остао неопходан, посебно у време жетве када је пушење у пољима било строго забрањено, а страже постављане. Свако домаћинство било је у обавези да има бар једну пумпу или канту за гашење пожара.
Уочи Другог светског рата, друштво је бројало преко 80 чланова – занатлија, надничара, учитеља и трговаца. Опрема се финансирала делом из општинског буџета, а већим делом из добровољних прилога. За прикупљање новца организоване су забаве, приредбе и томболе, а женски одбор прикупљао је донације и бринуо о исхрани и помоћи приликом интервенција.
Последњи велики пожар у селу избио је 1943. године, захвативши неколико амбара и једну шталу. Брзом интервенцијом ватра је угашена
ОД СВЕТЛОСТИ ЛОЈАНЕ СВЕЋЕ ДО ЕЛЕКТРИЧНЕ ЛАМПЕ
У сиромашној соби првих колонистичких кућа, једини извор светлости дуго је била лојана свећа – „Schmalzlicht“. Њен слаби, жути пламен дрхтао је на грубом дрвеном столу за којим су зими седели досељеници. Жене су преле, мушкарци причали – о старом завичају, дугом путу до колоније, рођацима који су остали, о времену или добром коњу барона Шедла.
Свиња се клала не само због меса, већ и да би се имала маст за светлост. Постоје подаци да су свештеници и учитељи добијали лој као природни „рачуни за струју“ оног времена – свештеник из Филипове, на пример, примао је годишње довољно масти за три стотине свећица. Вероватно је и у Хоџагу било исто.
Поред свећа, користиле су се и уљане лампе, пуњене уљем од конопљиног или бундевиног семена. Конопљино уље давало је јаку светлост, али је димило, па се више користило у шталама. Уље се добијало у уљарама – семе се прво чистило и грубо млело између ливених ваљака, затим ситно, па пресовало у калупима снажним навојним пресама. Уље је цурило у канте, а преостали „уљани колачи“ служили су као сточна храна.
Иако је уљана лампа светлела боље од лојане свеће, сељаци су често бирали јефтинију варијанту. Цена пресовања трећине семена износила је 10 кројцера. Средином XIX века у села стиже новина – петролејска лампа. А онда, 1. новембра 1906. године, у Хоџагу се први пут пали електрично светло.
ВОДЕНИЦЕ И МЛИНОВИ
Пре него што је електрика дошла у село, брашно се млело у вучним воденицама, које су покретали коњи. У Хоџагу ветрењача готово да није било – до седамдесетих година XIX века постојале су само вучне воденице. Последња, у Шиндервалду, радила је све до око 1910. године.
Прва вучна воденица, по свему судећи, налазила се у улици која и данас носи име Рошмилгасе („улица коњске воденице“). Још 1783. у селу је било седам вучних млинова, од којих су два имала по два власника. У списковима из 1853. године помињу се имена млинара: Антон Варнус, Адам Фишер, Михаел Пашхерт, Франц Ендстрасер, Јохан Шнајдер, Јозеф Гесерт, Јакоб Клем и Михаел Лесмајстер.
Године 1876. изграђен је први парни млин, који је почео са радом у фебруару 1877. Домаћице су већ те зиме пекле крофне од брашна добијеног у новом млину. Фирма Ertl und Schwerer подиже 1906. и електричну централу при млину – симбол новог доба.
Али, 19. јануара 1923. године, након скоро пола века рада, млин је изгорео у пожару. Електрана је, срећом, остала нетакнута.
У међувремену, 1922. године, основан је и други парни млин. Његова судбина била је кратка – убрзо је отишао у стечај и прешао у власништво штедионице Hodschager Sparkassa.
У времену када у селу није било струје, брашно се добијало у воденицама, углавном смештеним на Мостонги, али и на Дунаву. То су биле тзв. плутајуће воденице, постављене на чамцима или понтонима и усидрене у речном току.
Једна од најпознатијих била је „Кунцова воденица“, коју је користио велики број мештана Хоџага. Власници воденица зарађивали су узимањем процента од сваког мљевања. Мљевење је трајало дуго, али је брашно било изузетног квалитета.
Зими и у време суша јављале су се тешкоће – слаби речни ток или лед спречавали су рад воденица, па се на брашно чекало и по неколико недеља. У таквим приликама, сељани су морали да путују у Сомбор или Бач.
Касније су подигнуте ветрењаче, а затим и механизовани млинови на парни погон, који су постепено заменили старе воденице. Ипак, сећање на њихове звуке и изглед остало је живо у народу.
До 1929. године у Хоџагу није било електричне енергије. Улична расвета није постојала, а по кућама су се користиле петролејке. Зими су улице биле потпуно мрачне, осветљене једино лампама које су људи носили или светлима саоница.
Те 1929. године основана је електропривредна задруга која је покренула електрификацију. Већ 1930. постављени су први дрвени стубови и далеководи, а на јесен је потекла прва струја из мале дизел-електране смештене код млина.
У почетку је струју добијао само центар села и куће уз главну улицу. Многи мештани нису имали новца за прикључак, па су наставили да користе петролејке. Улична расвета, иако ретка, донела је ново лице селу.
Електрификација је омогућила рад електричних млинова, мотора и појаву првих радија у селу. До Другог светског рата, већина домаћинстава имала је електричну расвету. Овај технички напредак у великој мери је променио свакодневицу мештана, означивши крај једног и почетак новог доба.
ДОЛАЗАК ВОЗА
Друга половина XIX века донела је немачким колонистима дуго очекиван привредни процват. Пољопривреда и занатство цветали су, али је напредак имао и своје тешкоће. Највећи проблем није био у пласману робе, већ у њеном превозу.
Стоку за клање било је готово немогуће транспортовати на веће даљине. Бале конопљиног влакна и вуне отпремале су се сељачким колима ка Сегедину, Будимпешти, Винковцима, Бачи или Темишвару. Пут је могао да траје и до шест недеља, а уз путарине и друге дажбине трошкови су расли – трговац конопљом, на пример, плаћао је по колима чак седам форинти.
Жито такође није било лако отпремити. Дунав и Фрањо–Јосифов канал често нису били у близини, а утовар на рамена надничара и момака био је мукотрпан посао. Ипак, технички напредак је стизао и до Бачке – једнога дана дошла је железница.
Дана 7. априла 1895. године, први воз кренуо је од Баче, преко Сомбора, до Новог Сада. Планирање је, можда, ишло глатко, али изградња – као и данас – није била без проблема. Пољопривредници су се жалили:
„Само не преко моје њиве!“
Општине су тражиле да пруга иде иза села, како би се избегли пожари и штета.
Чуле су се и шале, па и страхови: „Да нас не уплаши змај који бљује ватру!“
Словачка села, чини се, знала су да пругу приближе себи – њихове станице и данас постоје. Немачке сеоске старешине нису увек препознале предност близине железнице, па су многе станице, попут оне у Хоџагу, Гакову или Брестовцу, грађене далеко од села.
Прва пруга од Суботице до Богојева, отворена 1908. године, била је строго трасирана: Црвенка, Вепровац, Филипово, Хоџаг–Калварија и села око Каравукова.
ПРИВРЕДНИ ЗНАЧАЈ
Железница је донела преко потребну повезаност за извоз робе, сировина и готових производа. Занатлије – опанчари, чешљари, шеширџије, ткачи, четкари, предионичари, столари, обућари – добили су ново тржиште. Уштедело се време, новац и напор.
Почео је и организован превоз стоке. Велике станице имале су рампе за товарење у двоспратне вагоне, у које је могло да стане и до 36 свиња, са обезбеђеном храном и водом. За 24 сата стизале су до Беча или Прага.
ПУТНИЧКИ САОБРАЋАЈ
Путнички превоз није био исплатив – људи су ретко ишли возом. Цена карте била је значајан трошак, а колима или пешке било је јефтиније и, за многе, пријатније. Возом су путовали само они који су морали – службено, у посету или у сомборску болницу „Шемзо“.
Хоџажани су брзо нашли начин да уштеде: карта из оближњег Парапута, удаљеног седам километара, коштала је исто као из Хоџага. Зато су ујутру пешачили до Парапута, куповали карту, а затим махали својима из вагона – задовољни што су „надмудрили“ систем.
Како су сами волели да кажу: „Ми Хоџажани никада нисмо били лоши у рачунању!“
СОЦИЈАЛНИ СИСТЕМ И ОСИГУРАЊЕ У ХОЏАГУ
У старом завичају постојала је дуга традиција размишљања о томе како обезбедити родитеље након преноса газдинства на млађу генерацију. Годинама су тражена решења која ће задовољити и старе и младе, како би се мирно прихватила старост. Најчешће се закључивао уговор о издржавању (Leibrente) пред нотаром, али ни то није увек спречавало неспоразуме и сукобе. Млађи су доносили нове начине рада и живота, често неразумљиве старим, искусним земљорадницима.
Уговори су били различити. Понекад је виноград остајао старом домаћину као гаранција за сталан, али умерен посао, јер се говорило: „Виноград не тражи господара, већ слугу.“ Наследство се делило тако да син, који је добијао већину поља, преузима највећу обавезу издржавања, док су сестре добијале мање, у односу 2:1:1, како би се избегло уситњавање и економска неодрживост газдинства.
После Првог светског рата примењивао се и тзв. систем „дечјег улагања“ – једно дете се слало у свештенство или други позив који је могао да помогне породици. У неким случајевима, чак је и опроштај грехова у исповедалници био условљен плаћањем одређених обавеза. Циљ је био да газдинство остане цело, па је понеки син школован за занат или трговину, а девојкама се давала прилика да се удају, што је често било боље решење него да остану у сиромашној кући. Занатлије су биле у предности, јер су лакше налазиле имућне супруге због муштерија и веза са сељачким домаћинствима.
Типичан уговор о издржавању подразумевао је годишње:
- 12 двоструких центара пшенице,
- 120–150 кг свињетине (нето),
- месечно: једну кокошку за супу,
- више од 25 пилића годишње,
- дневно: 1–2 литра млека и 1–2 јајета,
- по потреби: сир и кајмак,
- 20 кг пасуља, 12 кг соли, 24 кг конопље, 2–3 кг овчије вуне,
- два клафтера огревног дрвета и довољно сламе за постељу.
За газду са 30 јоха (око 17 хектара) обрадиве земље ово је било изводљиво, али за мале сељаке често превелик терет.
Социјално осигурање
Увођење социјалног осигурања било је у то време потпуно ново и сматрано револуционарним. Свештеници су са амвона упозоравали:
„Свака заштита осим Божје је сумњива!“
„Социјално осигурање води моралном паду!“
Ипак, ни ове опомене нису зауставиле промене. Јохан Валентин, био је први пољопривредник у крају који се осигурао. На питање суседа: „Како можеш да радиш нешто што нико други не ради?“ одговарао је: „Желим да видим ко ће ми касније платити пензију.“ Пензија је била мала, али је постојала и стизала редовно – у динар, сваког месеца.
У раним временима, они који би запали у сиромаштво или оболели најпре су се ослањали на помоћ породице и комшија. У најтежим случајевима, подршку су пружали свештеник, учитељ и сама општина.
Временом су формирани „сиромашки фондови“ (Armenfonds), из којих се помагало болеснима, удовицама, сирочади и инвалидима. Посебну улогу имала су удружења попут „Светог Винка“ и друге црквене добротворне организације, које су прикупљале прилоге и донације.
Најугроженији мештани, без икаквих средстава за живот, добијали су „сиромашке карте“ (Armenkarte), које су им омогућавале бесплатно лечење, основне намирнице и огрев.
Према једном запису из 1889. године, општина Хоџаг је за помоћ сиромашнима издвојила 394 форинте. Подршка је често била у натури – у хлебу, угљу, дрвету или одећи.
После 1900. године основани су здравствени фондови, а касније и социјално осигурање, што је омогућило бољу бригу о старима, болеснима и незбринутима. Повремено је организована и јавна кухиња за најсиромашније.
Сеоска заједница је у великој мери неговала међусобну помоћ – како у пољским радовима, тако и у тешким животним околностима.
ТЕЛЕФОН И ПОШТА У ХОЏАГУ
Почетком 20. века, главно средство комуникације у Хоџагу било је писмо. Поштанска станица у селу основана је око 1905. године, а поштар је свакодневно пешице или бициклом разносио писма и пакете по кућама. Најважнија пошта пристизала је из Сомбора и Новог Сада.
Први телефон појавио се око 1925. године. У почетку га је користио само жупник, а убрзо и општинска канцеларија и жандармерија. Телефонска централа била је ручна, а везу је успостављала телефонисткиња, пребацујући позиве преко каблова.
До 1940. године, телефон је имало свега десетак домаћинстава. Већина мештана телефонирала је из жупног уреда или са општинске централе. Позиви су се заказивали унапред, разговори су били кратки и скупи.
Након Другог светског рата број прикључака је постепено растао, али је телефон све до 1970-их остао реткост у приватним кућама. Ипак, његов значај за послове, хитне случајеве и службене потребе био је непроцењив.
ПРВИ РАДИО И НОВИНЕ У ХОЏАГУ
Први радио апарат у Хоџагу појавио се 1933. године у кафани код „Шулца“. Био је батеријски, са великом антеном развученом преко крова, и брзо је постао центар сеоских окупљања. Мештани су свакодневно долазили да слушају вести, музику и спортске преносе, а радио је постао прави „прозор у свет“. По први пут могли су да чују гласове људи из далеких градова и звуке који су им до тада били непознати.
Убрзо су жупник, учитељ и неколико имућнијих породица набавили своје пријемнике, чиме је радио ушао у све више домаћинстава.
Новине су, пак, у село стизале много раније. Читали су се листови из Сомбора и Будимпеште, а касније и из Београда. Претплатници су углавном били свештеник, учитељ и занатлије, а вести из света, временска прогноза и рецепти проналазили су пут и до осталих мештана.
После Другог светског рата радио је постао доступнији, а 1950-их у Хоџаг стижу и први телевизори, уносећи у домове мештана не само звук, већ и слику света.
ПРВИ АУТОМОБИЛ И МОТОРИ У ХОЏАГУ
Први аутомобил у Хоџагу појавио се око 1930. године и изазвао праву сензацију. Деца су трчала за њим, а старији су са неверицом посматрали „самоходну кочију без коња“. Возило је припадало трговцу из Сомбора који је у село долазио пословно.
Убрзо затим, неколико имућнијих сељака набавило је сопствене аутомобиле, најчешће марке Ford, Chevrolet или Opel. Користили су их ретко, углавном за путовања у град, јер су трошкови одржавања били високи, а путеви неасфалтирани.
У исто време у село стижу и први мотоцикли – Zündapp, NSU и DKW. Мотори су били знатно јефтинији од аутомобила и служили су како за превоз људи, тако и за доставу робе.
Ипак, све до средине 20. века, најзаступљенија превозна средства остали су бицикл и кола с коњском запрегом. Бицикл је био саставни део сваког домаћинства, а за младе је значио слободу – омогућавао им је да оду у суседна села, у град или на Дунав.
ПРВИ БИОСКОП У ХОЏАГУ
Прва биоскопска пројекција у Хоџагу одржана је 1935. године у великој сали гостионице Франца Шулца. Сала је била препуна – мештани су са знатижељом дошли да виде „покретне слике“. Филм је био нем, а атмосферу је употпуњавала музика са грамофона.
Убрзо су пројекције постале редовне, одржаване једном недељно. Цена улазнице била је приступачна, па је публика пристизала и из оближњих села. Највише су се приказивали немачки, мађарски и југословенски филмови.
Са појавом звучног филма, интересовање је додатно порасло. Деца су обожавала каубојске и авантуристичке приче, док су одрасли најрадије гледали љубавне драме и ратне филмове. Биоскоп је постао место сусрета, дружења и првих симпатија – део колективних сећања мештана.
После Другог светског рата, биоскоп је прешао под управу нових власти, а репертоар су чинили углавном домаћи и совјетски филмови. Ипак, чар „мрачне сале и светлећег платна“ остала је упамћена као једно од најлепших сеоских искустава тог времена.
СЕОСКА ВОДЕНИЦА И ПРВЕ ПУМПЕ
До тридесетих година 20. века, Хоџаг није имао водовод. Вода за пиће узимала се из бунара, док се за наводњавање и прање користила речна вода или вода из јаркова.
У самом центру села налазила се сеоска воденица, коју је покретала коњска снага. Осим што је служила за мљевење жита, воденица је била и место сусрета – ту су се размењивале вести, склапали послови и препричавали трачеви. Она је била право срце села.
Прве ручне пумпе постављене су поред јавних зграда – школе, општине и кућа угледнијих породица. Оне су биле лакше за употребу од класичних бунара и представљале су, у то време, симбол престижа.
Прави водовод уведен је тек након Другог светског рата, најпре у јавним установама. За домаћинства је прикључење текло споро и постепено, јер су многи мештани и даље више веровали свом старом, провереном бунару.
ДОЛАЗАК ТРАКТОРА У СЕЛО
Прва моторизована обрада земље у Хоџагу почела је 1938. године, када је богати земљопоседник Михаел Фишер увезао трактор марке Lanz Bulldog. Његов долазак изазвао је прави спектакл – људи су се окупљали да виде гласну машину која је, уз облаке дима, орала без коња.
Старији су били сумњичави, тврдећи да „машина не осећа земљу као коњ“, али млађи су са одушевљењем гледали у нову технику. Убрзо су у село стигли и други трактори – Deutz, Steyr, па чак и Fordson из Америке.
Испрва су трактори радили само код најимућнијих газди, али после рата, са колективизацијом, постали су део Задружних пољопривредних добара (ЗПД). Тада су уведени и први комбајни, мотокултиватори и моторне сејалице.
Механизација је трајно изменила живот села – пољопривреда је постала ефикаснија, али се смањила потреба за ручним радом. Многи млади напустили су њиве и отишли у фабрике, што је означило почетак процеса урбанизације.
КОЧИЈАШ
Позиција кочијаша додељивана је на јавном надметању, а добијао ју је кандидат који је понудио најниже трошкове за општину. Ипак, било је случајева да место добије неко ко није понудио најповољније услове. Тако је, на пример, Георг Зундл постао кочијаш јер је важио за веома поузданог човека и искусног познаваоца коња. Он је 1936. године примао годишњу плату од 16.000 динара, која је, због сталног раста цена, прилагођавана сваке године.
Кочијаш је у коњушници ватрогасног дома имао два пара коња – један за вучу ватрогасне пумпе, а други за превоз судија, поротника, нотара и других званичника до железничке станице или оближњих села. Иако је железница постојала, нису сва села била повезана пругом, па је коњска запрега често била једини поуздан превоз.
Зундл је причао како је, на позив министра Ерла, учествовао у великим лововима у бачким шумама, што му је доносило добру зараду. Због обима посла морао је запослити и помоћника. Поред службених превоза, возио је храну у млин („шротер“) и довозио сено за општинску ергелу, а део добијених намирница задржавао је за себе.
Још један извор прихода било је таксирање у слободно време – превоз људи до железничке станице или других места. Посао ардананца био је захтеван и подразумевао готово свакодневну активност.
ШИНДЕР (ABDECKER /СТРВОДЕР)
Дужност шиндера, особе задужене за уклањање угинулих животиња, додељивала је општина. Његова породица живела је у кући у близини општинске ергеле („Halterhof“), која је имала стамбени део, шталу, шупу и башту. Објекат за обављање посла налазио се ван села, у тзв. „Шиндершуму“ (Schinderwald), где се налазила мала кућица и шиндерова пећ – крематоријум за спаљивање животињских лешева.
Један од главних задатака шиндера био је преузимање и уклањање лешева угинулих домаћих животиња. Имао је посебна кола са витлом, способна да превезу и велике животиње попут коња или говеда. У Хоџагу је било око 600 коња, 1000 крава и неколико хиљада свиња, па је угинућа било честа.
Пре спаљивања, са лешева се скидала кожа која се продавала локалним кожарима, а одређени делови – маст, длака, грива, репови и рогови – коришћени су за израду сапуна и четки. Ове послове шиндер је понекад препуштао помоћницима, најчешће ромским породицама.
Шиндер је био задужен и за хватање паса луталица, као и за уништавање сумњивих животиња у случајевима сумње на беснило. Поред тога, радио је и пољске радове, изнајмљивао парцеле и вршио плаћене превозе. Храна за коње обезбеђивана му је са ергеле, а за сопствене потребе држао је и живину и неколико свиња.
ЧУВАР ЕРГЕЛЕ (DER HALTER)
Чувар ергеле у Хоџагу, познат као „Халтер“, био је задужен за бригу о племенитим биковима и пастувима, који су служили за приплод. Животиње су биле делом увезене из Швајцарске и Мађарске, а често су у ергели боравили и државни пастуви различитих раса.
Чувар је живео са породицом у кући на имању ергеле и имао помоћ једног надничара. Брига о животињама захтевала је искуство и одговорност, јер је рад са биковима и пастувима био тежак и опасан – забележени су и смртни случајеви.
Плаћање приплодних услуга било је прописано – за свиње 2 динара, док је парење пастувом било скупље. Општински благајник редовно је прикупљао приходе, а општински судија вршио контролу.
ЧУВАРИ ХОТЕРА (DIE HOTTERHÜTER)
У Хоџагу су увек била запослена по два чувара „хотера“ – сеоског имања које је обухватало широке обрадиве површине, њиве и заједничку имовину мештана. Општински савет бирао је чуваре из реда надничара, а након полагања заклетве добијали су оружје и муницију.
Наоружање су чинили стари, али и даље употребљиви карабини из доба царевине. Иако се ретко дешавало да их употребе, често се могло чути да је њихово оружје поузданије од савремене полицијске опреме. Чувари су користили патроне без гумених чепова, које су сами правили од пресоване конопље. При испаљивању, такав чеп би снажно одлетео и могао погодити мету.
Задаци чувара хотера били су бројни и захтевни. Морали су да имају потпун преглед над читавим имањем, без утврђеног радног времена или права на одмор. По сваком времену били су на терену – понекад и да саслушавају сведоке или преступнике.
Простор хотера био је велик, а путеви кроз њега дуги. Тек у последњим годинама службе чувари су добили бицикле, што им је знатно олакшало обилазак. Ипак, кретање прашњавим летњим и блатњавим зимским пољским путевима тражило је добру физичку снагу.
Иако су плугови, запреге и друга пољопривредна опрема ноћу често остајали на њивама или у незакључаним шупама, крађе су биле готово непознате. Нико није чуо да је неко украо снопове жита или кукуруза. Уколико би се ипак неки предмет изгубио, чувари су били дужни да надокнаде штету.
Плата чувара хотера одређивана је према величини обрађене површине, мерене у јутрима (Joch). За сваки јутар добијали су по 3 килограма пшенице и 3 килограма кукуруза од сељака. Занатлије и надничари плаћали су своје обавезе у новцу.
ОБАВЕЗЕ МЕШТАНА ПРЕМА ОПШТИНИ
Сваки становник Хоџага имао је одређене обавезе према општини – у новцу, кроз порезе и таксе, или у раду, кроз такозвану радну обавезу. Посебно место заузимала је јавна радна обавеза, позната под називом „фајрверк“ (Feuerwerk – општинска радна служба), коју је сваки домаћин морао да изврши лично или да плати заменску надницу.
Општина је сваке године одређивала број обавезних радних дана, обично два до три годишње. Ова обавеза важила је за све мушке чланове домаћинства који су имали земљу, кућу или другу имовину. Радови су обухватали поправку и одржавање путева, насипа, мостова и канала, као и сечу дрвета за јавне потребе.
Ко није могао или није желео да ради, морао је да плати новчану надокнаду од које су ангажовани надничари.
Посебна врста обавезе односила се на стражарску службу – ноћну патролу по селу. Стража је била организована по редоследу, тако да је сваки становник знао када му је ред за дежурство. Ноћни чувари обилазили су село, пазили на пожаре, лопове и друге опасности, а сваки сат гласно су објављивали време: „Један је сат, све је у реду!“
Зими је ова дужност била посебно тешка, па су имућнији често плаћали надничаре да их замене. Оваква организација трајала је до 1930-их година, када је уведена стална ноћна стражарска служба у оквиру полиције.
Поред радних и стражарских обавеза, општина је наплаћивала и порезе:
– на земљу и непокретности,
– на приходе,
– на занатске радње,
– за одржавање школа, путева и општинских зграда.
Свака кућа плаћала је и „кућну таксу“, а власници стоке посебне таксе за коришћење пашњака и ергеле.
Овако организован систем омогућавао је стабилно и ефикасно функционисање заједнице, а обавезе према општини биле су део свакодневног живота у Хоџагу.
ОПШТИНСКИ СЛУЖБЕНИЦИ – ИЗБОР, ПОЛОЖАЈ, ОДГОВОРНОСТ
Општинске службенике – попут судије, писара, благајника, ордонанса, шиндера, чувара хотера, старача и других – постављала је или бирала општинска скупштина. Избори су се одржавали редовно, а кандидати су морали испуњавати јасне услове: пунолетство, непорочност, држављанство Хоџага и, у већини случајева, писменост.
За најважније функције, попут општинског судије или писара, била је потребна потврда више власти – среза или жупаније. При избору се водило рачуна о политичкој подобности, али и о угледу кандидата у народу. Конкуренција је понекад била оштра, а избори бурни.
Мандат је трајао неколико година, али се често продужавао успешним и поштованим службеницима. Сви изабрани полагали су свечану заклетву пред општинским већем, која је гласила:
„Заклињем се свемогућим Богом, да ћу своју дужност обављати савесно, поштено и по закону, на добробит општине Хоџаг и свих њених становника.“
Општински службеници уживали су велико поштовање, али и носили значајну одговорност. Њихов рад није био ограничен само на радно време – често су били на располагању и у хитним случајевима. Грешке, немар или злоупотребе повлачиле су дисциплинске мере, а у тежим случајевима и кривичну одговорност.
Систем општинске самоуправе у Хоџагу функционисао је ефикасно, захваљујући јасној подели послова, личној одговорности, добровољном учешћу грађана и поверењу које су службеници уживали у заједници.
ОДНОШЕЊЕ КУЋНОГ ОТПАДА
Тада се трошило и користило само онолико материјала и намирница колико је било потребно. Није било амбалаже као данас – конзерви, пластичних флаша, папирних кеса, стиропора – али отпада је ипак било.
Организовано одношење смећа није постојало; сваки домаћин је сам био задужен за отпад. Захваљујући штедљивости и домишљатости, количина смећа била је мала.
Отпад од хране
После клања у зимском периоду, у комори је стајала велика посуда за сакупљање масноће и остатака, од којих је домаћица током године кувала кућни сапун. Остаци од поврћа давани су живини, зечевима и свињама. Остатак је завршавао на гомили стајњака заједно са увелим цвећем, што је чинило добар био-отпад. Зими се из тих гомила дизала пара – непријатног мириса, али безопасна.
Пекарских производа није остајало: „Где има деце, хлеб не буђа.“ Исто је било и са димљеним кобасицама, сланином и живином – све се утрошило у паприкашима и другим јелима. Мање кости појели би мачке, веће пси. Осушена црева и свеже почупано перје продавао је „Јеврејин за перје“, кога су дозивали с улице: „Фе-де-ре!“
Рециклажа и поновна употреба
Један Циганин скупљао је старо гвожђе и челик, које је бесплатно добијао и продавао отпадџији, задржавајући симболичну зараду.
Истрошена и поцепана одећа ретко је напуштала кућу – стари џемпери парали су се и од њих плеле чарапе, хаљине и капути секли су се у траке и ткали у шарене „кутцен“ (стазе за под).
При градњи или обнови куће, цигле су пажљиво вадили и сортирали – читаве за будућу употребу, а поломљене за насипање рупа на сеоским путевима.
ДНЕВНИЧАРИ
Код немачких досељеника дневничара није било – сваки човек је имао своју њиву. Додељена земља морала се плаћати: у почетку седмином, а касније десетином приноса. Многи суљачки сељаци сматрали су то израбљивањем и остављали су њиве необрађене, па су тако постајали дневничари.
Између 1820. и 1840. године куга и колера однеле су многе породичне старешине. Удове су често биле приморане да продају или поклоне земљу, што је поново водило ка томе да људи завршавају као надничари.
Револуција 1848. донела је слободну трговину. У жестокој конкуренцији „слабији“ сељаци губили су њиве, што је изнедрило трећи талас дневничара.
Живот дневничара
Већина је живела у малим, чистим кућама од набијене земље или цигле. Други су били подстанари у бедним просторијама са подом од земље, прекривеним ћилимчићем. Двадесетих година 20. века новине из Бачке писале су: „Невоља дневничара све је већа.“
Године 1928. захваљујући донацијама, 23 сиромашне деце добило је комплетну одећу, али то није решило суштину проблема. За разлику од фабричких радника, дневничари нису имали стално радно место ни здравствено осигурање. Рад је био сезонски, а приходи зависни од временских прилика. У Хоџагу се говорило: „Када пада киша, богати броје паре, а сиромашни праве децу.“
Наталитет је био висок, али је много деце умирало од дифтерије – лекови и ињекције били су скупи.
Са доласком механизације многи дневничари изгубили су и тај сезонски посао. Јозеф Швендемајн забележио је да је било пољопривредника који су сматрали својом хришћанском обавезом да, и поред механизације, препусте део жетве или обраде њива дневничарима. Та сарадња почивала је на свести да су људи упућени једни на друге – и велики земљопоседници су у ванредним приликама требали резервну радну снагу.
БИРЕШРИ
„Бирешр“ је реч из немачког дијалекта којом су називани сарадници имућних сељака – нешто између закупца и радника на туђем имању.
Сељак са око 35 јутара обично је тежио да има салаш, ако су његове њиве биле близу једна другој. Салаш је обухватао кућу, шталу за коње и краве, кокошињац, амбар и шупу за алат, са двориштем, бунаром, ђубриштем и испустом за стоку. Бирешр је ту живео са породицом.
Бирешрица је бринула о живини и свака трећа кокош била је њена плата. Вишак млека, јаја или путера могла је продавати на пијаци. Ако би радила и дневничарске послове, добијала је засебну накнаду. Зими су имали одмор, а салаш, огрев и грађа били су бесплатни.
Живот је имао и недостатака – школски пут деце знао је бити дуг и неприступачан зими, па су многа остала неписмена.
Однос између сељака и бирешра најчешће је био коректан – радили су и планирали заједно.
НОСАЧИ ПРТЉАГА
Главна железничка станица, удаљена километар и по од центра, захтевала је бројне помоћнике. Носачи пртљага били су уредно одевени и препознатљиви по бројевима на капама.
„Број 1“ био је Филипс-Пат из Валдреиха – низак, окретан и поуздан. „Број 2“ господин Брунер – тих и одговоран. „Број 3“ Лајош – мање вичан немачком, али увек спреман за шалу.
Њихова колица, „шубкаре“, превозила су пртљаг до центра: општине, поште, банака, школа, хотела и продавница. У паузама су чекали у хотелу „Југославија“ или у друштву таксиста. Посао је био физички захтеван, али није било тешких повреда.
ЧУВАРИ МИРА И РЕДА
Ноћни чувар, у дебелом капуту од крзна, са штапом и звиждаљком, обилазио је село од сумрака до зоре. Његов звиждук уливао је осећај сигурности и, можда, одвраћао лопове.
Општинска полиција била је малобројна, али присутна на свим догађајима. Њихов посао био је да мире свађе, одржавају ред и спроводе одлуке власти. Имали су и мали притвор у згради општине за задржавање прекршајника до два дана.
У наредном наставку серијала о немачким Оџацима, читаоце водимо у срце пољопривреде и занатске производње која је обликовала овај крај. Посебно ћемо се посветити причи о узгоју и обради кудеље – културе која је генерацијама хранила овдашње породице, покретала привреду и од Оџака створила препознатљив центар текстилне производње у Бачкој.
