Интензиван развој апатинског рибарства, паралелно са израженом потребом за транспортом оргромних количина овдашњих сировина (трске, дрвета, житарица, итд.) као и готових продуката апатинских индустријских предузећа и многобројних занатских радионица (цигле, црепа, разноврсних плетених производа од прућа, сушене рибе, пива у бурадима, итд.), воденим путем, иницирао је настанак и поспешио развој бројних шоперских-бродотесарских радионица. Такође, снажан импулс развоју бродотесарске струке, давало је присуство бројних речних млинова-воденица, сконцентрисаних уз дунавску обалу. Захваљујући овим околностима, већ у првим годинама коморске колонизације, регистровано је и око сто шоперских мајстора, који су, такође, поред многобројних занатских профила, евидидентирани и пописом из 1770. године. У оквиру ових радионица, заједничким, међутим примарним, радом бродотесара као и занатлија других струка, израђивани су њихови продукти, тако да су већ у другој половини 18. века, израдили преко 200 пловних објеката разних намена.
Бродотесарском, тј. шоперском делатношћу, као традиционалним занатом, бавиле су се многе апатинске породице, међу којима се, квалитетом својих производа, посебно издвајају: Еђед, Илик, Репић и Хермануц. У овој групи, захваљујући дугогодишњој традицији као и великом броју професионалних шопера у свакој генерацији, нарочито значајну позицију заузима породица Еђед. Припадници ове породице су, како је наведено у текстуалном делу декоративне рекламе из 1922. године, формирали шоперску радионицу за израду бродова и других пловних објеката, већ почетком 19. века, прецизније 1809. године.
Своје надалеко чувене производе ове занатлије су израђивале на апатинском “шоперплацу” (бродотесарском простору), смештеном на дунавској обали у непосредној близини Рибарске централе. Поред основног продукта шоперског заната, лађе (различитих величина и намена), широким производним дијапазоном обухваћени су и други производи у функцији млинарске и риболовачке делатности. За потребе млинарског, тј. воденичарског заната, израђивана је захтевна конструкција речних млинова, као и специфични тип чамаца, тзв. млинарски чамци. Ова врста речног превозног средства била је намењена за транспорт већих количина џакова напуњених житарицама и брашном, на релацији дунавска обала-воденица, и обрнуто. Међутим, главна производна активност је била усмерена на производњу широког спектра продуката за потребе овдашњих рибара, чији број је столећима био изузетно велик.
Већ при крају 18. века њихов се број рапидно повећава и пење на импозантних 200, а континуитет изузетне бројности се одржава и у наредном вековима. Приликом пописа 1935. године, у Апатину је евидентиран фантастичан број од 442 професионална рибара. За потребе апатинских аласа, шоперски мајстори, су израђивали рибарске објекте намењене за чување и транспорт уловљене рибе, као и средства за превоз рибара. Групи производа намењених за складиштење и транспорт одређених количина уловљене рибе, припадале су: мале барке (дужине од 1 до 3 метра, са капацитетом складиштења 15 до 100 кг живе рибе), велике барке (носивости од 100 до 500 кг уловљене рибе, дужине 4 до 6 метара) и тикваре, или како су још називане “рибарице”.
Тикваре су биле највећи продукти шоперских мајстора за потребе овдашњих аласа, моделовани у форми шлепа и намењени за чување огромних количина уловљене рибе. Поред тиквара, константно стационираних уз дунавску обалу на приферији града, постојале су тикваре које су биле лоциране на многобројним рибарским станицама. После максималне попуне капацитета уловљеном рибом, тикваре су са удаљених рибарских станица тегљењем транспортоване до одређених пунктова, где се улов преузимао и пласирао на тржиште. Обично су биле од 15 до 20 м дужине, око 4 м ширине, а у унутрашњост овог објекта могло се ускладиштити око 6 вагона рибе. На предњем и задњем делу тикваре налазила се по једна просторија, са вратима и два мала прозора оријентисана према палуби. На старијим типовима тикваре, на прамчаном делу, могао се наћи бојени украс моделован од дрвета спиралне форме, налик на пужеву кућицу. Одржавање тикваре на површини воде, упркос чињеници да се у њеном потпалубљу налази огромна количина рибље и водене масе, омогућују специјално затворени простори, зване тикве. Ове ваздушне коморе су биле смештене испод палубе, на прамчаном и крменом делу, и по њима је читав објекат добио име тиквара.
У категорију превозних средстава, коришћених за превоз, од Апатина до удаљених рибарских станица, као приликом риболова, апатински аласи су користили два типа рибарског чамца, чиклу и лапташки чамац. Чикла је чамац мањих димензија, обично коришћен од стране “малих” рибара приликом риболова “малим” рибарским алатом и у њему се обично превозио један или два аласа. Лапташки чамац је био већих димензија од осталих рибарских чамаца и употребљаван је приликом риболова “великим” рибарским алатима. Служио је као превозно средство “великих” рибара и могао је да понесе више чланова рибарске дружине. Име је добио по великој рибарској мрежи, лапташ, која је била у масовној употреби на апатинском рибарском подручју. За моделовање дрвене конструкције лапташког чамца, апатински шопери су користили даске од квалитетног белог славонског храста, док су за израду његових других елемената, употребљавали бор, смреку и јелу, који су добављани чак из Словачке. Овај тип пловила био је специјалност овдашњих бродотесарских мајстора, шопера, који су на основу његових изванредних маритимних карактеристика и квалитетне израде стекли широку афирмацију на подручју некадашње Југославије, као и у суседној Мађарској. Рибари из скоро целе некадашње државе, набављали су овај тип чамца у Апатину, код овдашњих шопера. Kористили су га аласи дуж Дунава и Саве, на Великој Морави и у Босни, тако да је на тим подручјима био нарочито познат под називом “апатински чамац” или “Апатинац”. Захваљујући својим изузетним особинама, апатински тип чамца је поред апатинског, масовно израђиван на земунском и сланкаменачком подручју, са мањим модификацијама појединих конструкционих детаља.
Имајући у виду ове чињенице, шоперска делатност у Апатину, ни у једном периоду своје егзистенције није била у кризи, а продукција шоперских радионица је била изузетно велика, јер је требало задовољити огромну и континуирану потражњу за њиховим производима. И поред израде шоперских производа од најаквалитетнијих материјала и периодичних третирања заштитним средствима у сврху њихове конзервације, они су услед сталног додира са водом били изложени постепеном, али неумитном пропадању. То је за последицу имало константну потражњу за потпуно новим шоперским продуктима, као и бројне репараторске интервенције, већег или мањег обима, на већ постојећим. До нагле стагнације и дефинитивног гашења овог заната долази тек у периоду после Другог светског рата, а основне узроке треба тражити у нестајању оних заната од чије перспективе је шоперска делатностм директно зависила (рибарство, млинарство и производња великих, дрвених пловних објеката, лађа).
Аутор: Томислав Шимуновић
