Катастрофални пожар који је протеклог викенда опустошио пољопривредно газдинство породице Пинћир у Апатину, уништавајући велики део онога што је стварано готово пола века, код бројних Апатинаца пробудио је жељу да помогну. Неко радом, неко новцем, материјалом или механизацијом – свако онако и колико може.
Међу онима који су одлучили да помогну је и породица Косановић, чија прича има посебну тежину. Не због вредности помоћи, већ због чињенице да они веома добро знају шта значи у неколико минута гледати како нестаје оно што је годинама стварано.
На само неколико стотина метара од газдинства Пинћир, породица Косановић је пре нешто више од шест година доживела готово исту несрећу.
Петнаести мај 2020. године Владимир и Недељка Косановић памте као дан када им је пожар за двадесетак минута прогутао десет година рада.
Тада су изгореле шупе, штале и помоћни објекти, али и готово цело стадо оваца. У ватри је страдало 48 грла -38 оваца старости од годину до две и јагњад стара пет до шест месеци. Међу њима је било и 17 грла које су Косановићи сами произвели на фарми, уматичених оваца са педигреима.
Био је то тежак ударац за породицу која је одлучила да живи од овчарства. Фарму су подизали десет година, а земљу на којој су се налазили изгорели објекти обрађивали су још дуже.
Ипак, нису остали сами.
Пријатељи, родбина, комшије и бројни добри људи притекли су им у помоћ. Већ неколико дана након пожара почела је обнова. Косановићи су поново подигли фарму, наставили да раде и створили ново стадо.
Шест година касније, када се слична несрећа догодила њиховим комшијама Пинћирима, Владимир Косановић каже да није било много размишљања о томе да ли треба помоћи.
– Када сам видео страхоту код наших комшија, вратила ми се слика онога што смо и сами преживели. Тада је велики број добрих људи био уз нас и сада смо дошли у прилику да бар делић тога вратимо неком другом. Размишљали смо шта можемо да урадимо и одлучили да најбоље и најквалитетније грло које имамо понудимо на лицитацију, а сав новац од продаје уплатимо породици Пинћир, прича Косановић.
Међутим, до лицитације није ни дошло.
Док су Косановићи међу познаницима тек разговарали о својој намери, други комшија, Владимир Ергарац, одмах је реаговао.
–Рекао је: „Купујем, немој никоме ни нудити.“ Тако смо се договорили. Новац за најквалитетније грло из нашег стада, уплатићемо Пинћирима. Нека га употребе за оно што им је у овом тренутку најпотребније -каже Владимир.
У овој причи зато није најважнији износ који ће бити уплаћен.
Важније је оно што се не може измерити новцем – да породица која је пре шест година остала пред згариштем свега што је годинама стварала данас стоји на ногама и има прилику да помогне некоме ко пролази кроз готово исту несрећу.
Косановићи добро знају колико у данима после пожара значи свака понуђена рука, свака реч охрабрења и осећај да човек није остао сам пред оним што га је задесило.
А можда управо зато ова помоћ има посебну вредност.
Јер туђу муку најбоље препозна онај ко ју је и сам проживео.
