Sanja Ožegović:“JA NJU VIŠE NE MOGU DA SLUŠAM”

BLOG DANI SA SANJOM VESTI

Volim ove vesele dane. Onda nemilice “maltretiram” kolege. (Šta ću kad ne umeju da se brane) Sunce koje mami dobro raspoloženje. (Loše vreme, loša volja) Meteoropate smo. Definitivno. (Godinama pravdam nervozu pa i ostale tegobe vremenskim neprilikama, a da ne pričam o tehničkoj podršci. On ujeda kad nema sunčevih zraka, što bi se reklo, povampiri se čovek pa postane nemoguć. Mislim nemoguć je kako god da okreneš, ali šta ću “osuđeni smo jedno na drugo”, evo skoro celu deceniju. Često ume da kaže da bi me menjao za dve mlađe koleginice, ali cvrc. A I što da me menja, ja umem da pričam za dvoje?) Prava istina je da smo prijatelji, ma koliko to čudno nekom sa strane izgledalo.
Podmladak iliti sportsku redakciju još uvek “krase” dobri živci. Ili da pišem u prošlom vremenu? Obratiti pažnju na današnji naslov. He. Ako me osećaj ne vara više mi neće kuvati kafu ili deliti slatkiše sa mnom. Niti zvati bratom. (Prava istina je da ja volim da preuveličavam stvari, kafa se upravo hladi na mom astalu)
Da se ne lažemo tvrdoglava sam kao magare, pričam mnogo i brzo, namćor sam, mnogima čudak, iskreno i sebi sam. Iritantno detinjasta, isključiva po mnogim pitanjima, svadljiva samo dragim ljudima, čisto da bi bilo zanimljivije kad me „čačkaju“. Nepristupačna onima koji mi ne znače. Nikad ne insistiram da bilo ko veruje da su moja ubeđenja ispravna, ali ih se „držim kao pijan plota“. Spisak nekvalitetnih osobina je podugačak, ali sam ja sebi ipak divna. I kolegama. Odgovorno tvrdim, a oni neka pokušaju da me demantuju. (Ionako ih neću ozbiljno shvatiti ili ću im posvetiti i sledeću priču)