Žao mi je zato što ljudi umeju da budu više neljudi od životinja. Nije baš da volim životinje, ali im se negde potajno divim. Ne ostavljaju svoje mladunce. Pa čak i kad to učine, mora da je sa dobrim razlogom. Žao mi je i životinja. Samo zato što neke ljude (želeći da ih uvredimo) makar u mislima, oslovljavamo sa recimo “konju ili magarče”, a njima to svakako ne služi na ponos. Životinjama… Od neljudi bih da dignem ruke, za sva vremena. Danas žalim za svakom bebom koja je došla na svet, a nema tu mogućnost da bira roditelje, pa će možda morati kroz život da se istih stide ili će ih biti željne. Znam ja da svako od nas ima pravo na izbore, ali samo ukoliko je u pitanju naš sopstveni život. Postajući roditelj, odgovorni smo za još jedno biće i nikada to ne bi smeli zaboraviti.
“Istraživanje UNICEF-a pokazuje visoku učestalost nasilja nad decom u Srbiji, te je neophodno raditi na prevenciji i ukazivati da pred nasiljem ne treba okretati glavu već da takve slučajeve treba prijaviti. Direktor Kancelarije UNICEF-a u Srbiji, Mišel Sen Lo je rekao da je u Srbiji, po istraživanju iz 2014. godine, više od 40 odsto dece do 14 godina doživelo nasilne metode kažnjavanja i vaspitanja, a neka istraživanja pokazuju da su deca žrtve u 50 odsto slučajeva nasilja u porodici, dok 70 odsto dece trpi rodno zasnovano nasilje u školama.” Ne bi trebalo zatvoriti oči ni pred činjenicom da je zanemarivanje takođe neka vrsta zlostavljanja.
Nikad nisam zaboravila malu plavooku Ljubicu koju su roditelji “smestili” u bolnicu, zbog dečijeg nestašluka. Imala je četiri godine. Moja majka je u to vreme čekala operaciju slepog creva, sestra i ja smo dolazile sa ocem u posetu. Ljubici smo tih dana bili nova porodica. Obuvala je klompe naše mame i sva bitna šetkala bolničkim hodnicima. Imala je samo jednu haljinicu u kojoj su je i dovezli. Naša mama je oprala u bolničkom lavabou, tužne bele sobe, koja je postajala veselija kad bi u nju zakoračila devojčica koja je bila voljena više od nepoznatih ljudi nego od sopstvenih roditelja. Mamu su odveli na operaciju, Ljubica je ispratila rečima “Čekaću te kod kreveta dok se ne probudiš”. Buđenje je za moju majku bilo razočaranje, Ljubicu su odveli ljudi iz Centra za socijalni rad, a bolnički radnici nisu imali pravo da kažu gde je odvedena. Valjda se nismo potrudili. Sestra i ja smo se čak I obradovale, bile smo tek nešto starije od devojčice koja je našu mamu “svojtala”. Često se okrenem za svakom plavookom devojčicom, a onda se setim da je ona sad već odrasla žena. I nadam se da je onog dana odvedena dobrim ljudima.
