Prethodnih dana bila sam „opsednuta“ besom, onim rušilačkim. Želela sam da lomim sve pred sobom i vrištim. Toliko jako, da od zaglušujuće buke ne čujem otkucaje sopstvenog srca. I ni trenutka nisam žalila zato što boli. Želela sam da boli još jače. A samo sam plakala. Neprestano. Bes je prerastao u tihu ljutnju. Ljutila sam se na komšije, prijatelje, roditelje, bolničko osoblje. Sebe… I opet sam samo plakala.
Krišom. Pred svima. Pa opet krišom. Prekorni pogledi mojih najbližih nisu me sprečili u nameri da plačem dok ne isplačem i poslednju suzu. (Sigurni su da nećeš otići mirno bakić zato što neprestano plačem. Možda sam samo previše sebična i želim da odložim taj trenutak)
Onda su odjednom svi postali ljuti na mene. Ućutala sam. Nisam prestala da plačem. Sad sam plakala u sebi.
Čak ni spoznaja da sam te volela i brinula o tebi više od svih drugih i da si ti mene volelela najviše nije mi donosila mir. Naprotiv.
Izazivala je u meni grižu savesti kakvu nikad do tada nisam osetila.
Ne mogu, a da te ne pitam, zašto nam nisi dopustio da makar pokušamo? Ili jesi, a mi zauzeti sopstvenim životima nismo primetili očigledne znake… Ako sam se ja negde ogrešila, zašto si nju kaznio odlaskom, bez da me još jednom vidi? Želeo si da me “naučiš pameti” zbog neverovanja u tebe? E pa uspelo ti je veliki. I te kako ti je uspelo…
Danas i juče sam dopustila sebi da osetim mir kakav tebi želim Ljubo… Ljubav koju osećamo sasvim sigurno na neki način dopire do tebe. Grlimo te u mislima.
