Volim svaki kamen, ulicu i kuću ovog grada. Svaku travku, cvet i nebo nad njim. I ujutro uspavanog i tokom dnevne vreve, volim ga noću dok osluškujem bat sopstvenih koraka. U njemu volim i tišinu i buku, poznajem mu svaki kutak, srce i dušu… Samo ljude više ne poznajem…
Gde su nestali oni vedri, duhoviti, nasmejani? Oni, uvek spremni da priteknu u pomoć? Gde su pametni, ponosni, dosledni. I zašto deca više ne liče na decu? U svaku poru uvukla se politika. Zašto to radite našoj i sopstvenoj deci? Zašto to radite i sebi i nama? Ovom gradu?
Zar ne mislite da je bilo dosta suza? Ratova. Prevrata. Tuge.
“Svako ima pravo da živi kako god želi, sve dok ne povređuje druge.”
Vodite vaše bitke ne prisiljavajući nas da budu i naše.
“Nije dosta narodu pristupiti, valja s narodom stupati. Nije dosta među narod stati, valja među narodom ostati…”
