Ne znam kako vi, ali ja sam u stanju da praštam godinama. Manje ili više bitne situacije, loše reči, dela, odnosno nedela. Sve do jednog momenta. U meni se prosto desi neki klik i to je to. Ugasim se za tog nekog ko se poigravao mojom tolerancijom. Za sva vremena. (Nije da ne osećam žal za lepim trenucima, ako su to uopšte bili takvi trenuci, a ne moja imaginacija) Međutim, valjda nedovoljno da bih se vratila određenom odnosu. Svesna sam, vrlo, da sam sklona da idealizujem ljude. One do kojih mi je stalo. Kad ih zavolim oni za mene postaju najbolji, sve njihove mane „turim“ u neki zapećak. E da, to je isključivo moj problem. Ne žalim se, isto kao što oni ne mogu da se menjaju, ne mogu ni ja. Ali bi trebalo zapamtiti da postojim ja pre klika i posle klika. Ona prva, sklona da prašta, ona koja oćuti i ono što bi „slep video“ i ona druga pokraj koje postajete prozirni. Jednostavno vas „izbriše“ .
