РАЗОТКРИВАЊЕ АПАТИНА: ОД ШЕГРТА ДО РИБАРСКОГ МАЈСТОРА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Целокупан период шегртовања будућег рибарског мајстора био је изузетно тежак и мукотрпан. То је, пре свега последица дугих боравака на терену, где су, поред тешког и исцрпљујућег целодневног рада који је наметала сама природа рибарске делатности, били веома често изложени суровим метеоролошким условима (рад лети на високим, а зими на изузетно ниским температурама, кишовито или ветровито време, итд.).

Смештај, исхрана, хигијена, као и други услови живота на терену били су понекад, и поред најбоље воље и залагања, доведени до најнижег нивоа. Оваква неповољна ситуација се у многим случајевима одражавала на опште физичко и здравствено стање шегрта (који је практично у дечјем узрасту и деликатном периоду психофизичког развоја), тако да су случајеви обољевања и повређивања међу њима били веома бројни. Посебна негативна околност се огледала у немогућности пружања правовремене и стручне медицинске помоћи, што је последица великих удаљености терена на којим се рибарило од места где им се могао обезбедити адекватан медицински третман.

Период шегртовања је почињао после завршене четворогодишње основне школе, обично у узрасту од 12 година, и трајао је пуне три године.

Највећи део школовања рибарски шегрт је проводио са својим мајстором на Дунаву, на практичном оспособљавању, док се теоријској настави и образовању посвећивао минумун пажње.

Понедељком, у раним јутарњим сатима, шегрти су заједно са осталим члановима рибарске дружине, мајсторима и калфама, кретали на неку од бројних рибарских станица на Дунаву (Казук, Хулово, Тиквеш, Црвени крст, Фрањина скела, Харчаш, итд.). Њихов задатак се састојао у томе да од мајсторове куће до чамца на обали, одакле су кретали у риболов, преносе одређене прехрамбене и друге потрепштине, неопходне за вишедневни боравак на терену (хлеб, сирће, паприка, со, кромпир, чиније, котлиће за кување рибљег паприкаша, итд.). Такође су, уколико је била потребна замена дотрајалих и натрулих рибарских алата, превозили на дрвеним колицима нове мреже до чамца.

Шегрти су често били физички кажњавани од својих мајстора (обично су шамарани или тучени неким предметом, најчешће једеком), чак и за неку ситнију грешку или немарност, а поготово ако су приликом поласка на рибарење заборавили да понесу неку важнију ствар или ураде значајнији посао. По традиционалном веровању апатинских рибара, по заборављену ствар, без обзира на њен значај, није се смело враћати, јер би у том случају изостали добри резултати рибарења. Тада су мајстори сав свој бес искаљивали на шегртима.

У случајевима када се рибарска станица налазила низводно, рибари су се једноставно и без много труда спуштали чамцем низ Дунав, ношени снажном речном матицом. Међутим, сасвим друга ситуација је настајала када су се риболовни терени налазили узводно од Апатина, понекад и више од 10 километара. Тада се приступало тегљењу чамца помоћу дугог једека, што је захтевало велико ангажовање и изузетан напор. Овај мукотрпан посао је, такође, западао и рибарским шегртима.

За прамац великог рибарског чамца, чувеног «Апатинца», привезиван је дугачак једек, чији је други крај узиман и вучен. После преласка одређене деонице пута рибари су се смењивали у тегљењу и тако све док не стигну на одредиште. Да би се вуча чамаца лакше обављала, дуж дунавске обале, чишћен је од жбуња, дрвећа купина, одређен простор и правио пут, тзв. чапаш.

Доласком на рибарску станицу, шегрти су са осталим члановима рибарске дружине смештани у заједничке просторије рибарске куће. Ове куће су у ранијем периоду подизане од плетера, глине и трске, да би се касније ови објекти градили солидније, од тврдог материјала. За разлику од осталих рибара, смештај је био, у складу са њиховим рибарским статусом, мање комфоран (ако уопште о било каквом комфору може бити говора). Уместо кревета које су користили мајстори и калфе, шегрти су као лежајеве за спавање употребљавали дугачке дрвене клупе.

Радни дан шегрта на рибарској станици трајао је буквално од изласка до заласка Сунца, тако да им је за ноћни одмаор остајало веома мало времена. Њихова активност се састојала од споредних (због мале физичке снаге и неискуства), али целодневних послова.

Приликом рибарења, док су остали чланови рибарске дружине извлачили мрежу, шегрти су веслајући малим веслом одржавали чамац у жељеном положају. Такође су помагали током напорног излачења великих мрежа на обалу. Код извлачења алова, шегрти су притискали доњаку мреже уз речно дно (рукама у летњем, а ногама у зимском периоду), да се испод ње не би провукле и побегле велике количине уловљене рибе.

Уколико би одређеног дана у седмици неки мајстор био ангажован на спремању оброка за читаву дружину, те због тога није ишао на рибарење, тада ни његов шегрт није ишао на воду, него је заједно са њим ушествовао у кулинарским активностима. У овом случају шегту се били поверени споредни послови као што је сакупљање дрва по шуми, паљење и одржавање ватре, чишћење кромпира и лука, прање котлића и осталог посуђа после завршеног обедовања, итд.

Приликом крпљења и поправљања рибарских мрежа и алата, шегрти су обавезно узимали учешћа и у овом послу, јер је вештина плетења мрежа била једанод основних услова за бављење рибарском делатношћу.

Једном речју, сваки радни дан на рибарској станици био је максимално испуњен разним активностима, јер су мајстори будно пазили да им шегрти не седе беспослени, те су им после сваког обављеног посла давали нове задатке.

При крају изузетно напорне седмице, обично петком или суботом, шегрти су могли да напусте рибарску станицу и крену за Апатин. Међутим, ни сам одлазак није могао да прође без одређених задужења и активности. Шегти су морали да вече количине дрвета прикупљеног и исеченог дрвета утоваре у чамац. По доласку у апатин, дрва су помоћу колица преношена у мајсторову кућу, где их је шегрт цепаи и смештао у шупу. Заједно са дрвима, шегрт је у град носио и веће количине уловљене рибе. Жива риба је смештана у дрвене рибарске барке, које су везиване за чамац и тако вучене до Апатина. Ту их је шегрт предавао Рибарској централи или неком од бројних трговаца рибом. Такођеје, на масторичин захтев (која је у одсуству мајстора у потпуности преузимала његову функцију и у складу са тим, издавала наређења), морао да обави бројне послове у мајсторовој кући. Тек након тога, уколико није било других здатака, шегрт се опраштао од својих обавеза и, уз претходно мајсторово (или мајсторичино) допуштење, могао отићи својој кући. Одлаци родитељима нису били нарочито чести јер је мајстор за време шегртовог одсуства губио драгоцену радну снагу, која му је обављала многе послове.

Пракса ангажовања шегрта на кућним и осталим пословима који нису имали образовни карактер, била је константно присутна и поред њене, законом предвиђене забране и казненог санкционисања мајстора код којих је ова појава званично констатована.

Аутор: Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *