РАЗОТКРИВАЊЕ АПАТИНА: БУКЧЕНОВИЋ КОД АПАТИНА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Након велике сеобе Срба, 1690. године, на подручју око данашњег Апатина, сукцесивно се формира или ревитализује низ насеља и пустара са српским становништвом: Букченовић, Врањешево, Купусина, Ђурић, Неорић, итд.

Насеље Букченовић је било ситуирано на веома повољном положају, дуж уздигнуте терасе изнад рукавца Дунава (потес између данашње шуме “Курјачица” и железничке пруге Апатин-Свилојево). Ова позиција је обезбеђивала директну и брзу комуникацију са Дунавом, и коришћење његовог огромног и разноврсног потенцијала (употреба речних млинова, риболов, транспорт роба и људи, итд.), неопходног за егзистенцију све већег броја становника. Рапидним порастом житеља, подизањем све већег броја стамбених, јавних и сакралних објеката, Букченовић се трансформише у насеље пред којим је била изузетна перспектива, да му сплет историјских околности није наменио трагичну судбину.

Првим пописом Бачке жупаније са циљем утврђивања тачног броја порезних обвезника, реализованим октобра 1699. године, међу тада малобројним насељеним местима (44 насеља) евидентиран је и Букченовић (Букешиновиц, Бугиновитз, Букчиновић итд). Иако је на савременим мапама Апатин био јасно картиран, он је у том периоду представљао слабо насељену пустару у којој није било домаћинстава са пореском обавезом.

Драматични догађаји који су у наредном периоду уследили, снажно су уздрмали темеље тадашње државе. Наиме, од 1703. до 1711. године, траје побуна против Хабзбуршке доминације над Угарском под вођством мађарског великаша, кнеза Ференца II Ракоција, у којој су се Срби, Буњевци и Шокци нашли на страни Аустрије. Стравичним ратним вихором опустошена су огромна пространства, девастирана бројна насеља (поготово дуж Дунава), а затечено становништво је у знатној мери побијено или избегло на друга, безбеднија подручја.

Са циљем прикупљања пореза неопходног за опоравак државе, и њених опустошених и осиромашених територија, усвојен је нови правилник који је омогућио, 1715. године, поновни попис насеља и становника по жупанијама. Попис се, за разлику од претходног, обављао по другачијој методологији, а добијени статистички подаци су били основица за ново разрезивање пореза. Пописом нису били обухваћени, племићи, свештеници, војна лица (граничари у војним границама су одбили да се попишу и плате порез) слуге, особе са кућом али без поседовања друге имовине и Јевреји.

Приликом овог пописа, у селу Букченовић је регистровано, именом и презименом, 27 домаћина који су на основу свог имања (кућа, ораница, крчевина, ливада и виноград), били обавезни да у наредном периоду плаћају одређену висину пореза. Функцију сеоског кнеза обављао је Стојан Болманац, припадник најимућнијег слоја становника насеља. Поред презимена патронимског порекла која и данас постоје у неизмењеном облику (Новаковић, Мирковић, Продановић, Видаковић, итд.), у Букченовићу су том приликом евидентирана и она, добијена по географском пореклу, односно, месту из којег су се доселили (нпр. Опатинац-по суседном Опатину, тј. Апатину). На основу пописаних домова Букченовић је спадао у категорију већих насеља на подручју тадашње Бачке жупаније, а његови становници су били искључиво српске националности. У краткој опсервацији, пописивачи су забележили и податак да његови становници, између осталог, поседују и две воденице на Дунаву.

Нови попис насеља Бачке и Бодрошке жупаније, као и Подунавске и Потиске војне границе, реализован је током 1720. године, по методологији заснованој на оној из претходног пописа. Насеље Букченовић није, и поред евидентног демографског пораста и значајног економског просперитета, променило свој статус, него је и даље спадало у категорију села (поссессио). На челу сеоске администрације задужене за прецизно дефинисан делокруг послова, налазио се сеоски кнез Илија Јуричанин. С обзиром да није спадао у круг најбогатијих становника (поседовао је само 27 пожунских каблова оранице), на његов избор очигледно није имало утицај његово имовинско стање, него су превладали неки други елементи, тј. одређене позитивне карактеристике које су га квалификовале за ту, по село, изузетно значајну функцију.

Том приликом у Букченовићу је регистровано укупно 40 домаћинстава, са целокупним пољопривредним поседом: оранице, ливаде и виногради. На основу пописа је евидентно, да се поред доминантне агросточарске делатности, само мањи број становника није бавио и виноградарством, па се може претпоставити да је вино представљало омиљен напитак становника Букченовића. Такође се, због појаве бројних, нових презимена, може закључити да овај демографски просперитет (у периоду од 5 година) није последица природног прираштаја становништва, него резултат досељавања нових породица, које су на основу позитивне перспективе, проистекле из изванредне позиционираности насеља, трајно везале за њега своју егзистенцију. Овај тренд демографског пораста, не само у Букченовићу, него и на целом подручју тадашње Бачке, последица је нових егзодуса и миграција српског становништва са територија захваћеним ратним операцијама аустријске војске против, још увек експанзивне, Отоманске империје, током 1716-1718. године.

Имовно стање становника Букченовића је, у односу на претходни период, односно на 1715. годину, драстично побољшано. За разлику када је максимална површина обрадивих ораница износила свега 13 пожунских каблова по домаћину (1 пожунски кабо је представљао површину од 1100 до 1200 квадратних хвати), сада постоји већа група земљопоседника који обрађују оранице од 45, па све до 63 пожунска кабла. Укупне обрадиве површине, са којих су Букченовићани скидали годишње приносе, попеле су се са некадашњих 152, на чак 1197 пожунских каблова.

На основу личних имена (Секула, Илија, Јован, Станко, Јовица, Живко, Максим, Веселин, Мијат, итд.) и презимена (Панић, Степановић, Ковачевић, Минић, Мирковић. итд.) становници Букченовића су као и раније, били искључиво српске националности и православне вероисповести.

Попис је поред основне функције (разрезивање нових пореских обавеза), пружио и друге занимљиве податке. Наиме, на 34. страни пописне књиге, презентован је укупан број становника на подручју целе Бачке, који је те, 1720. године, износио (и поред значајног популационог пораста), једва 32.600 особа. Такође је занимљиво, да су у националној структури, Срби, Буњевци и Шокци, чинили чак 95, 90 % од укупног броја пописаних становника Бачке жупаније и 94, 23 % Бодрошке жупаније.

Ни овим пописом насеље Апатин није обухваћено, јер је и тада представљало пустару насељену малобројним српским становницима, који на основу свог оскудног имовинског стања нису улазили у категорију пореских обвезника. Међутим, обилазећи и описујући ове крајеве, 1719. и 1720. године, барон Франц фон Слуха, наводи да су становници пустаре Опатин (Апатин), поред поседовања винограда и обрадивих површина доброг квалитета, плаћали за 3 букченовићке воденице на Дунаву 36 форинти.

Позиционираност уз Дунав представљало је изузетан предуслов за привредни просперитет свих места која су крајем 17 и почетком 18 века формирана или ревитализована дуж његових обала. Дунав је тада представљао главну саобраћајницу за масован транспорт људи, разних сировина и готових занатских продуката. Такође, чинио је основу за развитак привредних грана као што су бродоградња (велика и константна потражња за пловилима разних намена), млинарство (захваљујући снажној речној матици имало је неисцрпан енергетски потенцијал), рибарство и трговина рибом. На основу неколико савремених пописа може се пратити континуирани привредни просперитет и демографски напредак тадашњих српских насеља која су у полукружном низу била ситуирана око «војничког» Апатина (пристаниште са бројним пратећим војним објектима). То се на првом месту односи на Врањешево (насеље је било северно од Апатина, поред речног рукавца Ракова вода), Купусину, Пригревицу Сент Иван, Букченовић, као и бројне пустаре насељене српским живљем (Рунић, Неорић, Ђурић).

Према попису (са пратећим катастарским мапама) реализваном на подручју Бачке, током 1743. године, село Букченовић је било насељено са 232 породице (1715.-27 породица, 1720.-40 породица). Сем једног трговца и једног занатлије, становници су били оријентисани на земљорадњу и сточарство, као основним делатностима њихове егзистенције. Евидентирани сточни фонд је у том моменту износио: 236 коња, 165 волова (заједно са коњима, коришћени за транспорт пољопривредних производа као и при обради пољопривредних површина), 196 крава, 26 јунади, 201 овца, 171 јагње, као и 663 кошнице са пчелама. Према количини затечених и пописаних житарица, може се констатовати да се највише узгајала пшеница (2878 пожунских каблова), затим зоб (885 пожунских каблова) и јечам (332 пожунска кабла), а у мањем обиму гајио се и кукуруз (321 пожунски кабо). Букченовићани су сходно традицији поседовали и површине под виновом лозом, тако да је евидентирано и 123 акова вина.

Последица привредног просперитета се директно одразила и на урбанистичку ситуацију Букченовића, тако да се у насељу, поред бројних стамбених зграда, подижу сакрални (црква Ваведења Пресвете Богородице), просветни и административни објекти-општинско здање. Просторни капацитети општинске зграде били су на нивоу који је омогућавао повремено одржавање седница Бачко-бодрошке жупаније (тек од 1786. године Сомбор постаје стално седиште жупаније), а 13. маја 1749. године, у њој је обзнањена повеља царице Марије Терезије о проглашењу Сомбора слободним и краљевским градом.

Тадашњем «војничком» Апатину, као најпогоднијем месту и најзначајнијем пристаништу на овом делу тока Дунава, била је намењена улога главног прихватног центра за планску и масовну колонизацију Бачке немачким становништвом у новопланираним, а касније формираним, насељима. С обзиром да је у том државном пројекту Апатин представљао централну стратегијску тачку која је, такође, требала да буде колонизована, урбанизована и територијално проширена, донета је одлука да се најближа српска насеља Букченовић и Врањешево потпуно униште, а становништво пресели на неку другу локацију тј. на место данашњег Стапара.
Након неуспешног добровољног пресељења становника Букченовића, ангажоване су, 1749. године, војне трупе (2-3 хиљаде војника), које су након низа сукоба већег и мањег обима, са браниоцима предвођеним Атанацком Лазићем, коначно извршиле поверени задатак-депортацију целокупног становништва и потпуну девастацију насеља (поред стамбених кућа, порушене су и спаљене општинска зграда и црква). Резултат ових насилних акција било је дефинитивно протеривање 103 породице из Букченовића, 73 из Врањешева, и 75 из Пригревице.

Аутор: Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *