RADE SVILAR O PRIVATIZACIJI PIVARE, POLITICI , MILOŠEVIĆU I FUDBALU

APATIN EKONOMIJA VESTI

Tajna našeg uspeha bila je u kadrovima, znanju, stalnom ulaganju u razvoj

Ovim rečima započinje intervju, za „Novosti“, legendarni direktor „Apatinske pivare“ i jedan od najuspešnijih srpskih privrednika – Rade Svilar, koga su posle osam godina, pozvali, da se vrati na mesto najvećeg profesionalnog uspeha, ali se još koleba da li da prihvati savetničku funkciju jer, prema sopstvenom priznanju, nije zadovoljan onim što je zatekao. Inače, za svoj rad dobio je na desetine nagrada.

-Nakon što je belgijski „Interbru“ kupio Pivaru, došlo je do integracije sa brazilskim „Ambevuom“ i stvoren je „Inbev“. Potom je prodata fondu „Sili Si“, pa oni sadašnjem vlasniku „Morson Korsu“. Ipak, optimista sam, jer vidim da je došlo do vraćanja naših proverenih menadžera koji nas mogu povratiti na mesto koje nam pripada.

* Kako ste stvarali kadrove?

– Danas kada pričaju o obrazovanju kroz privredu, meni deluje smešno, jer smo mi u prošlom veku napravili program za Poljoprivrednu školu u Somboru, odsek pivar. Svi učenici, koji su je završili dobili su posao kod nas. Čak i u najtežim ratnim godinama i sankcijama naši inženjeri su dobijali najkvalitetniju nemačku literaturu kako bi bili u toku sa kretanjima u pivarstvu. Slao sam ih na sajmove, uglavnom u Nemačku. Nisu smeli da idu u šoping, nego da donose znanje.

* Ipak, u trenutku kad je došlo do raspada SFRJ i sankcija, privredi je bilo preteško. Kako ste se razvijali?

– Tek 1993. sam došao na čelo Pivare. Bilo je problema na pretek. Najveći je bio u punjenju staklenih flaša. Opremu za prevazilaženje ovog problema naručili smo od inopartnera, koji je dopremio do Skoplja, a mi smo je tajno prebacili u zemlju. Hiperinflacija je učinila da smo bili na produkciji od 480.000 hektolitara čitavu godinu. Brzo sam shvatio da moramo da se snalazimo, ali i da konstantno ulažemo u razvoj. Od 1995. do 2003. u razvoj smo godišnje ulagali između 15 i 17 miliona evra sopstvenih para. Uvek smo imali superiorniju tehnologiju od konkurencije, koja nam je omogućavala da jeftinije proizvodimo i imamo konstantan kvalitet. Korak po korak došli smo do mog rekorda – 3.030.000 hektolitara proizvodnje u 2004. godini i 150.000 hektolitara bezalkoholnih pića.

* U vreme vladavine Slobodana Miloševića mnogi privrednici su se žalili da su njihova preduzeća propadala jer su morali da servisiraju državu.

– To su koristili kao opravdanje za svoju nesposobnost. Miloševića sam samo jednom video i rukovao se sa njim. Nisam imao velike probleme sa vlastima, a tada smo imali neuporedivo jače institucije. Istina je da sam se učlanio u SPS i da sam bio narodni poslanik. Kolege su me molile da se priključim jer su nam dolazile neke nelogične inspekcije. Ipak, pošto sam antitalenat za politiku, ni partija nije posebno računala na mene, pa sam što se tiče funkcija bio član odbora za odnose sa inostranstvom i to usred sankcija. Imao sam problema sa visokim pokrajinskim funkcionerom koji je prema meni bio rigidan, ali ni taj odnos nije ugrozio posao. Uvek smo imali dosta novca na računu, pa su nas pritiskali da od posrnulih fabrika kupujemo robu. Pravdao sam se da zbog aranžmana sa bankom robu mogu da plaćam tek kad nam je isporuče. Nikada nismo bacali pare na plaćanja robe koju nismo dobili. Najveći problem sam imao kada je nas, najuspešnije privrednike, okupio nekadašnji visoki funkcioner, koji više nije među živima, pa ne želim da ga imenujem. Zajedno sa visokim funkcionerom JUL-a je tražio da kurs marke od 21 dinara veštački spustimo na 17. Kada sam rekao da to nije realno i da su devize uvek bile skuplje od zvaničnog kursa, poručio nam je da svi imamo dosijea i da sve može da nas zatvori.

* Za šta su mogli vas da terete?

– Za nabavku deviza. One su nama bile potrebne, a zvanično nismo uspevali da do njih dođemo. Zato smo kao i svi šticovali kurs. Tako se poslovalo. Iako sam uvek živeo i zarađivao dobro, da nije bilo preprodaje Pivare, u penziju bih otišao sa imovinom vrednom oko 200.000 evra.

* Kako je tekao proces prodaje Belgijancima?

– Već 1998. mi smo bili privatna firma. Oko 90 odsto akcija bilo je u vlasništvu, uglavnom radnika (oko 72 procenta). Dolaskom Đinđiđa zahtevala se brza privatizacija, a mi smo shvatili da sa strancima nećemo moći još dugo da trčimo tržišnu trku.

* Pregovarali ste sa „Hajnekenom“ i „SAB Milerom“, ali pivara je otišla u ruke „Interbrua“. Zašto?

– Pregovori sa „Hajnekenom“, iz kojih sam mnogo naučio, mirisali su na to da bi Holanđani mogli da nas nadmudre. Kada smo došli u Amsterdam, dočekao nas je i pozdravio predsednik Upravnog odbora. Kada smo izneli 17 zahteva, i insistirali da se svi prihvate već sutradan, sa nama niko nije hteo ni na večeru. Kasnije su prihvatili naših 15 zahteva. Procenili su da Pivara vredi 198 miliona evra i rekli da su spremni da postanu njeni većinski vlasnici. Nudili su 100 miliona za 51 odsto, putem dokapitalizacije. Kada smo tražili da se mali akcionari isplate odmah, oni su rekli da će od ponuđenih para odvajati po deo u narednih pet godina. Izgledalo je da će akcionari ostati kratkih rukava. U međuvremenu se javio „Interbru“. Taktički sam dva puta odbijao da ih primim. Posle trećeg poziva, sastali smo se u maju 2003. i odmah sam im stavio do znanja da ako njihova ponuda nije iznad 200 miliona, koliko „nudi“ „Hajneken“, da mi ne troše vreme. Posle 20 dana, na naše insistiranje, dali su nam obavezujuću ponudu od 262 miliona. I mali akcionari su isplaćeni u oktobru. Da posao prođe bez greške, zahtevao sam najbolju pravnu pomoć. Iako su me nagovarali da za dvadesetak hiljada evra angažujemo domaće advokate, odbio sam i angažovao čuvene londonske advokate iz kancelarije „Linklajkers“, koji su se čak obavezali da će obeštetiti Pivaru za svaku eventualnu štetu. Njihov honorar je bio 250.000 evra. Sve su završili kako treba, a na kraju je njihove troškove platio „Interbru“. Na stolu smo imali i ponudu „SAB Milera“ koji je nudio 100 miliona manje i bez socijalnog programa. Tajna uspeha je i što smo oformili snažan tim koji je podržavalo 53 odsto akcionara.

* Reprivatizacija „Apatinske pivare“ u stručnim krugovima se ocenjuje kao jedan od najbolje urađenih u Srbiji.

– Osim 263 miliona za akcije, „Interbru“ je uložio 100 miliona u dokapitalizaciju i kada se tome doda novac plaćen za socijalni program, dolazimo do cifre od 450 miliona evra. Nekoliko meseci kasnije kompletan NIS je prodat za 400 miliona. Radnicima je bio najvažniji socijalni program prema kojem su i radnici i zarade bili sigurni. To je značilo da u tom periodu ne može biti otpuštanja, a da će plate rasti u skladu sa troškovima života, a akcije su prodate za više od pet puta veću vrednost od berzanske.

* Vi ste vaš novac uložili u voćarstvo?

– Od akcija sam dobio 640.000 evra, uzeo sam kredite od 850.000 i subvencije za hladnjaču i navodnjavanje od 400.000. Od 2009. do pre mesec dana radio sam na formiranju voćnjaka od 30 hektara, prema najsavremenijim standardima u koji ni insekti ne mogu da uđu. Sav rod jabuka prodajemo Rusima. Posao vode moji sinovi.

* Koja vam je nagrada najdraža?

– Najviše mi znači što me skoro svakodnevno na ulici pozdravljaju pivari, bivši i sadašnji radnici, i što mi poručuju „Alal, vera“, zahvaljuju se za zlatna vremena, pa čak pitaju – možemo li ponovo. Kada se sve sabere, to mi je najznačajnije jer sam ceo život uložio u Pivaru i sve vredno u njoj stekao.

OTIŠAO SAM IZ ZVEZDE ZBOG PIKSIJA

POSLE šest meseci izašao sam iz UO FK Crvena zvezda. Razlog tome je što je tadašnji predsednik Dragan Stojković Piksi počeo da prodaje igrače bez saglasnosti uprave. Prethodno je propao pokušaj da Zvezda iza južne tribine ustupi zemljište za izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa od kojeg bi godišnje imala siguran prihod od devet miliona evra. Video sam da za mene tu nema mesta.

Izvor – Večernje Novosti, Autor, Dušan Stojaković/foto D.Milovanovic