ПРИЧА О EВИ ПЕТРОВИЋ, ЈЕДИНОЈ РОМКИЊИ ИЗ ПРИГРЕВИЦЕ

-ЖИВОТ НА САЛАШУ ОКРУЖЕНОМ ЛОКВАМА И БЛАТОМ

Двадесет и први век. Живимо у времену модерне технологије, асфалтних путева, купатила опремљених саунама, луксузних аутомобила, не одвајамо се од ултра скупих и модерних телефона. А у исто време, у Пригревици, земљаним путем у дужини од 500 метара који је по киши често непроходан, до свог салаша корача Ева Петровић, једина Ромкиња у овом селу.

Долазак возила Хитне помоћи до ове жене, по бљузгавици и невремену, због непроходног пута је немогућа мисија. А њена болест не бира време. Болује од бронхијалне астме и, како то већ иде са плућним обољењима, најтеже јој је баш када је и време најлошије. Киша, магла, ваздушни притисак належу на њена плућа као камен.

– Рођена сам 1963. године у Сонти, а у Пригревицу сам дошла 1964. године када је мој отац добио посао комуналног радника у МЗ Пригревица. Имала сам два брата. Живели смо од очеве плате, а мајка је бринула о кући и деци. Пуних 55 година већ живим у овој кући, каже за Радио Дунав Ева Петровић.

У Пригревици је Ева одрасла и завршила основну школу. Њена браћа су потражила свако своју срећу ван овог села. Један се вратио у Сонту, а други се одселио у Суботицу. Тамо су засновали своје породице. Данас више нису међу живима, као ни Евини отац и мајка.

Ева је 2006. године оперисана. Откривен јој је тумор на материци и операција је била једина опција. Живи сама на салашу поред Пригревице. Преживљава од надничења. Тренутно ради као сезонски радник у „Будућности“ у Бачкој Паланци. Окопава паприку. Пре тога је брала јагоде, садила парадајз. За време киша, и када је пут прекривен блатом и локвама, у просторији некадашње млекаре у селу, на крају земљаног пута, остави гумене чизме и кабаницу како би се преобула пре одласка на посао.

– Док сам била млађа није био проблем овде становати. Ставиш ствари под мишку и идеш радити. Али, са годинама и нарушеним здрављем та слика се мења.  Нисам близу села, па ми је велики проблем када ми треба доктор. Сада морамо звати Хитну у Апатину, а немам одакле, жали се Ева Петровић.

Док јој је здравље било боље спремала је куће и домаћинства бројних Пригревчана. Како више не сме користити препарате кућне хемије, тај динар јој мањка.

– Због алергијске бронхијалне астме не смем да долазим у додир са хемикалијама за одржавање домаћинства. На контроле, по рецепте и за лекове идем у Сомбор, пошто у Апатину више нема пулмолога. У време када сам се разболела и када ми је откривен тумор, преминула ми је мајка. Био је то јако тежак период за мене, испричала је Ева.

Кад је болест или време спречи да ради на сезонским пословима, прима социјалну накнаду. Право на социјалну накнаду има још само у јуну месецу и даље ће опет морати сама да се сналази за новац. Износ у висини од само шест хиљада динара већином потроши на лекове.

– Док платим лекове оде пола тог новца. Ево, једна крема кошта 1200 динара, па ви прерачунајте колико ми остане. У све то морам урачунати и струју, а за храну морам у надницу. Немам другог избора, објаснила је Петровићева.

Салаш, на којем Ева данас живи, њен покојни отац је добио на коришћење од МЗ Пригревице. Састоји се од свега три просторије, које Ева држи уреднима, али без купатила. И данас она, као што се то радило пре 50 година, угреје воду па се у каблици окупа. Салаш има нешто и земље, која је, док су Евини родитељи били живи, била обрађена и хранила их. Било је ту и ситне живине. Али, за болесну Еву, претежак је терет да данас обавља толики посао. Она салаш одржава уредним, али на сваком зиду старе куће види се да су трошни и дотрајали. Из њих избија влага.

Евин отац је салаш добио само као право коришћења док је жив, а не као својину. Такав правни акт значи да се салаш не може законски наследити. То значи да Ева, као његова ћерка, нема никакво права коришћења тог објекта као својине.

И то није њена једина невоља. Пре неког времена, док је била у надници, неко је покушао да јој скине бројило за струју. Након тога представници Месне заједнице Пригревица ангажовали су се да јој пронађу адекватан смештај у селу. Рекли су јој да је јефтиније тако, јер поправка, односно, постављање нових бандера и инсталација до салаша кошта много новца. Поред тога потребно је и асфалтирати пут до њене куће, јер даље овако не иде. Једино решење које виде је њеног пресељења у село. Ева се не буни.

– Права помоћ би ми била да будем ближе асфалту и народу. Преко дана још и некако и до људи и до Хитне помоћи, али ноћу нико неће доћи у ову моју забит, каже ова истрајна жена.

ПРИГРЕВЧАНИ О ЕВИ

Пригревчани о Еви имају само речи хвале. Воле је, поштују и цене.

– Ева је годинама радила код мог супруга и они су пријатељи. Морам рећи да је вредна и поштена жена, али се она сада разболела и тешко јој је да ради. Иде она и даље где има посла, али знам да јој је тешко, рекла је Сузана Гладовић и додала да је МЗ Пригревица организовала допремање тела Евиног брата који је живео и преминуо у Суботици, у Пригревицу да би га сахранили поред родитеља.

– Радиле смо ми заједно у Задрузи. Она је навикла на ове људе овде и неће ићи из Пригревице ако јој понудите кућу у неком другом месту. И разумем је у томе. Има доста празних кућа по селу, требало би видети да се смести у неку од њих, ако је то могуће. Кућа у којој сада живи је рушевина у њивама. Није то за женско чељаде, каже Милка Ћеран.

И ова храбра жена има само лепе речи за своје мештане.

– Ја сам са њима одрасла, волим их. Када видим да је неко у невољи не чекам да ме зовне. Ако могу ја ћу помоћи сама, без позива. Таква сам. Овде живе дивни људи, и млади и стари. Сви су добри. Ипак, морам приметити да су се променила времена. Раније смо се много више дружили, а сад смо се отуђили. Не знам шта нам се десило. Нико никог не мрзи, али нема радости као некада. Ипак, ако замолим неког из комшилука да ми помогне, они донесу лекове, дођу, помогну, каже Ева.

Када јој је отац настрадао у 48- години живота (на њега је пао коњ, управо на салашу на ком Ева и данас живи) породица се први пут суочила са чињеницом да салаш није њихов. Један брат се већ био оженио, а на имању су остали Евина мајка, млађи брат и она. Сналазили су се дан по дан. Због тога ова упорна жена има две јаке животне жеље: да буде здрава и да има свој кров над главом. Спремна је да купи неку кућу, уколико би јој људи дали по повољној цени и на дужи временски период. У Ужарији је остварила 11 година радног стажа, фали јој још пет година радног стажа и десет година до старосне пензије. И даље се нада да ће јој неко понудити запослење да оствари пензију. Постоји идеја да је запосле као комуналног радника у селу. Са сигурним приходом Ева би лакше отплаћивала рате за кућу.

Овим путем позивамо заинтересоване да се укључе у прикупљање помоћи и проналажењу решења за Еву Петровић. Покажимо још једном да смо хумани и да не остављамо саме људе у невољи. Заједничким снагама можемо помоћи овој заборавњеној жени да, по први пут у животу, има свој дом. Позив је отворен и за Пригревчане који имају имовину на продају или су спремни да је дају на доживотно право коришћења Еви Петровић. Заинтересовани могу да се јаве редакцији Радио Дунава или Месној заједници Пригревица.

м.в