ОДЕЋА АПАТИНСКИХ ЗАНАТЛИЈА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Изузетно важан извор за реконструкцију одевања апатинских занатлија, током половине 19. века, односно у еснафском периоду, представља рукопис “Етнографско-топографски опис општине Апатин”, апатинског бележника Карла Шмауса, из 1859. године. Рукопис нам пружа драгоцене етнолошке факте о одећи апатинских грађана који припадају занатлијском сталежу, а по одређеним специфичностима у одевању се издвајају од осталих апатинских социјалних група.

Тако је било карактеристично да су, у свечаним приликама, током зимског периода (нпр. у празничне дане, као и недељом), занатски мајстори зидарске, пекарске, тесарске, лончарске, столарске, кројачке, браварске, обућарске, стакларске, као и представници неких других струка, као обавезан део одеће облачили црни или плави сукнени капут, или сличан капутић који је досезао до колена, уз панталоне исте боје.

Насупрот једнобразности и монотонији у одевању за време овог периода, летње годишње доба је уносило знатно више слободе у лични избор. Обавезни делови летње одеће били су прслуци од свиле или неког другог материјала, у комбинацији са, такође, свиленим марамама везаним око врата, док су, у складу са тадашњим обичајем обавезног покривања мушких глава, неизоставни модни детаљи били високи или средње високи шешири, различитих боја (црна, сива, бела, или нека друга светла нијанса), а разноврстан колорит био је присутан и код капа. На ногама су носили високе ципеле или чизме.

Радна одећа апатинских занатлија била је дефинисана самом природом њиховог посла, тј. специфичношћу производног процеса у оквиру одређеног заната. Мајстори, напред наведених заната, су у својим радионицама били, већином, одевени само у кошуљу и беле, широке гаће, преко чега је ношена прегача или кецеља. У неким случајевима, уместо оваквог карактеристичног одевања, функцију радне одеће преузимале су старе и изношене панталоне (претходно коришћене исључиво у свечаним приликама), главу су покривали, такође, старом капом, док су на ногама ношене папуче или зепе.

Такође је карактеристично да се и поред високог степена униформности, доминантаног у оквиру занатлијског сталежа, јављају и одређене специфичности у одевању, а које су правиле јасну дистинкцију између припадника појединих занатских профила. Ове разлике у одећи нису резултат другачијег модног укуса или прихватања различитог модног тренда, него су примарно резултат традиције и биле су у функцији намерне међусобне професионалне диференцијације. Ова појава се, пре свега, односи на припаднике рибарске занатске делатности. Поред тога, што су током зиме, у свечаним приликама, већином носили, као и остали занатски мајстори, плаве или црне капутиће, рибарски мајстори су у летњем периоду одевали беле, начињене од фланела, у комбинацији са тзв. мађарским панталонама, док су на главу стављали полувисоке шешире. Насупрот мајсторима из оквира своје занатске бранше, рибарске калфе су у циљу визуелног препознавања, уместо ”мађарских”, носиле “немачке” панталоне. Рибари су на ноге обували дубоке ципеле или чизме, често са сребрним мамузама. У летњим месецима, када су то климатски услови дозвољавали, приликом рибарења су били одевени, као и остале занатлије, само у кошуљу и широке беле гаће (традиционални део ношње бројних етничких заједница које су настањивале панонску област, а тиме и подручје данашње Војводине). С обзиром да се процес рибарења континуирано одвијао и током јесењег и зимског периода, понекад под екстремно неповољним условима (ниске температуре ваздуха и воде, киша или снег, снажан ветар, итд.), чланови рибарске дружине су морали своју радну одећу прилагодити овим негативним околностима. Преко прслука од чоје, облачили су постављени капут, плаве боје, у комбинацији са, такође, добро постављеним платненим панталонама. За, понекад, вишечасовно стајање или ходање кроз хладну дунавску или барску воду, користили су високе чизме, начињене од јаке и чврсте коже, које су уз додатну заштиту (свакодневно мазање машћу ради њене импрегнације) обезбеђивале рибарима суве и релативно топле ноге. Ради заштите од хладноће, ветра, кише и снега, главе су покривали шубарама или шеширима, док су око врата везивали мараму.

Аутор: Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *