На улицама Апатина данас се могла срести необична путница. Са ранцем на леђима, уморним, али сигурним кораком и осмехом који лако осваја људе, 73-годишња Немица Клаудија Димел пешачи ка Јерусалиму, носећи са собом једноставну, али снажну поруку, позив на мир међу људима.
Клаудија је у јануару кренула из свог родног Штутгарта, одлучна да пут до Јерусалима пређе углавном пешке. Дан за даном пролази кроз градове, села и различите државе, разговарајући са људима које сусреће. Понекад је неко и повезе, али, како каже, то су углавном кратке релације које покушава да избегне.
„Желим да разговарам са људима. Мир почиње међу обичним људима, а не само у политичким кабинетима“, каже Клаудија.
Са собом носи и писмо које је написала за израелског премијера Бењамина Нетанјахуа. Писмо је настало на Конгресу протестантске цркве у Хановеру 2025. године, а Клаудија га чита људима које среће на свом путу, надајући се да ће у њима пробудити размишљање о страдању, разумевању и помирењу.
„Не знам да ли ће писмо икада стићи до њега. Али ако га прочита макар неколико људи и ако их подстакне да размишљају другачије, онда је већ направило разлику“, написала је у писму.
У њему говори о болу цивилних жртава, о страдању деце и породица, али и о потреби да људи различитих вера и народа пронађу пут једни ка другима. Као мајка четворо деце и бака седморо унучади, пише да не може да остане нема пред патњом невиних.
Ово, међутим, није њено прво велико ходочашће.
Први пут на дуг пут кренула је након тешких породичних тренутака. Њено прво унуче рођено је са 800 грама, а и беба и њена ћерка биле су животно угрожене.
„Тада сам обећала Богу, ако преживе, пешачићу до Сантијага де Компостеле“, прича Клаудија. И обе су преживеле. Она је одржала обећање и пешке стигла до Галиције у Шпанији.
После тога уследио је пут ка Риму, преко Алпа, који је трајао три месеца. Данас, каже, осећа да је време за Јерусалим.
На свом путу открила је и шта јој највише прија.„Велики градови ми не пријају. У њима се осећам као у миксеру“, каже кроз осмех.
Иако је у Будимпешти и Бечу правила паузе, много више јој, каже, пријају мања места попут Апатина, где људи имају времена за разговор и срдачан дочек.
„Када напуштам мала места и људе које упознам, често одлазим у сузама“, признаје.Током свог дугог пешачења, каже, само је једна особа није подржала у ономе што ради. Сви остали нудили су јој осмех, разговор, храну, смештај или бар лепу реч.
И док корача путевима Европе ка Светој земљи, Клаудија Димел не носи политичке поруке нити велике пароле. Носи само веру да људскост, разговор и доброта још увек могу да промене свет, корак по корак.
