НЕИЗГРАЂЕНА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА У АПАТИНУ

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Kада је број Апатинаца српске етничке провинијенције и православне конфесије током 1939. године достигао број од 220 родила се идеја о изградњи прве православне богомоље на подручју тадашњег Апатина. За реализацију овог грађевинског подухвата формиран је Црквени одбор који је преузео на себе све неопходне активности, а у којем су се налазили најугледнији грађани српске заједнице нашег града. Финансијска средства су обезбеђивана
на основу донација као и куповином бонова од стране Апатинаца.

У сврху куповине грађевинског материјала продавани су бонови на којима је одштампан текст, један динар за једну опеку (циглу). Овај сакрални објекат требао је бити изграђен на тадашњем Трговишту, поред новоформираног Градског парка који је био реализован на основу плана апатинског просветног радника Игнаца Вала током 1936. године. На тај начин би био реализован концепт о концентрацији објеката административне, просветне и сакралне намене у центру града. У каквом стилу би била изграђена прва апатинска православна црква није нам на основу досадашњих истраживања познато.

Наиме, постојале су две опције: изградња у српско-византијском стилу (као што је изграђена Црква Светог Марка у Београду, на Ташмајдану у периоду 1931-1940. година) или у барокном стилу у којем су грађени црквени грађевински објекти на подручју данашње Војводине. Архитектонски планови нису сачувани, а самим тим остао је непознат и аутор, архитекта одређен за њихово пројектовање. Највероватније би црква била мањих димензија и мањег капацитета, а у складу са малим бројем верника православне вероисповести. Изградњом овог сакралног објекта Апатинци, православне вероисповести добили би место за упражњавање богослужбених активности – одржавање литургија поводом бројних црквених празника, редовних богослужења, обреда крштења новорођенчади као и венчања.

До реализације ове идеје није дошло због напада Немачке и њених савезника на Kраљевину Југославију 6. Априла 1941. године и окупацијом Бачке од стране трупа фашистичке Мађарске. Насеље Апатин се 1417. године налази у поседу српског деспота Стефана Лазаревића (1377-1427). На основу савеза са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким, добио је феудалне поседе у Бачкој и Срему и попут осталих српских великаша који су добили поседе у Угарској, на своја имања је насељавао српско становништво. Док се налазио у његовом власништву, Апатин је, као и у претходном периоду, наставио са споровима и сукобима са суседним местима око утврђивања међа.

Забележена је једна атарска свађа у којој се помиње име његовог управника, Ивана Перетнића. Непосредно поред Апатина (на подручју шуме Kурјачица) некад се налазило српско насеље Букченовић уништено 1752. године да би се обезбедио простор за колонизацију немачког становништва. У овом насељу је постојала православна црква посвећена Ваведењу пресвете Богородице која је такође потпуно девастирана, тако да од ње нису сачувани никакви трагови. Од материјалних остатака који говоре о постојању цркве у Букченовићу у сомборском Градском архиву налазе се сачуване рукописне књиге рођених, венчаних и умрлих из 1744. године. У првим годинама насељавања Апатина као и током 18. века, а на основу Kанонских визитација у Апатину није било православних, односно срских становника све до године када је евидентирано 10 православаца-Срба.

На основу интерног пописа Апатина реализованог током 1812. године од стране апатинског жупника Франца Павла фон Пахмајера, поред 4884 римокатолика, 28 протестаната и 29 јевреја, појединачно је евидентирано 30 становника српске националности: Јоанев Kолин Јован, Нестор Радосављевић, Симон Беркић, Симон Веровац, Јован Лалош, Ана Димовић, Давид Јанковић, Павле Бугарски, Марко Бирварски, Розалија Димовић, Базил Лајош, Ана Димовић, Симон Вирова, Теодор Атанасковић, Димитрие Петровић, Атанас Николић, Георгије Манојловић, Недељко Јалаковић, Ана Рајић, Јован Рајић, Ана Рајић, Марија Рајић, Арсеније Kовачић, Стефан Дуњешевић, Георгије Деметровић, Габријел Веровац, …. Романовић, Јован Поповић, Атанасије Николић и Георгије Манојловић.

У следећим годинама и деценијама број српског становништва је био у благом порасту. Уласком у државно-правне оквире новоформиране Kраљевине СХС ситуација у Апатину се мења од 1. децембра 1918. године на свим пољима. У демографском смислу долази до одређених промена у корист припадника јужнословенских народа. За потребе
новоформиране општинске и среске администрације просветних установа, полицијских органа као других институција у Апатин се насељава одређен број припадника српске националности.

Тако је међу наставницима Грађанске школе у Апатину 1925. године евидентирано 6 просветних радника српске националности: Милена Недељковић, Петар Попадић, Васа Терзић (уједно и школски надзорник основних школа апатинског среза), Драга Попадић, Марија Панаотович и Ђорђе-Ђока Ћурчин. Непосредно пред напад сила Осовине на Kраљевину Југославију функцију среског начелника вршио је Иван Матић, док се на месту државног краљевског бележника налазио доктор права Милан Вакањац. Током ратних година број Срба се смањује пошто су се сви становници Апатина који нису били држављани некадашње Угарске морали вратити у земљу порекла. До драстичне демографске промене долази током 1945. године када се колонизује српско становништво са подручја Лике. Одласком немачког становништва крајем 1944. године, Срби на подручју Апатина постају доминантан етнички елемент.

До реализације идеје о изградњи православног сакралног објекта у Апатину долази више деценија касније, када је на обали Дунава изграђен храм Сабор светих Апостола у периоду од 1998. ( полагањем камена темељца) до 2002. године (финални радови на фасади).


Аутор: Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.