ПЛОВИДБА ОД 1560 КМ-НЕФОВИ ИЗ ФРАНКФУРТА БРОДОМ СТИГЛИ ДО АПАТИНА

APATIN SOMBOR SRBIJA VESTI

У апатински залив код „Плаве руже“ ових дана упловио је брод „Lucky Princess“ (Срећна принцеза) који припада браћи Јосипу и Зорану Нефу. Брод је стигао са необичног путовања, првог који су направила ова два Апатинца. Јосип и Зоран су бродом препловили исти онај пут којим су Подунавске Швабе у 18. веку стигле из Немачке у Апатин, међу којима и преци породице Неф.

По оцу Јосипу смо Немци, а по мајци Анки, девојачки Цветићанин, Срби. По говору вучемо на Личане, а немачки језик нисмо никада научили. На путовање смо кренули из једног бродоградилишта ван Франфурта где је стајао брод када сам га купио, путевима својих предака, често размишљајући како ли је све ово изгледало када су они пре више од три века путовали, колико дана им је требало и са чиме су се тада могли сусретати на реци, рекао је Јосип Неф.

Јосип већ дуго ради у иностранству. Кренуо је са Француском где је радио шест година. Био је кратко време и у Катару, а задњих неколико година је у Немачкој. Тај повремени рад, боравак ни тамо ни овде, пробудио је одавно у њему жељу да проба нешто ново. Требало је бити стрпљив и сачекати прави моменат.

– По занимању сам молер, али поред тога имам положене испите за капетана брода снаге до 400 киловата. Дунав сам препловио целом његовом пловном рутом што нам је било драгоцено искуство када је стигло време да се неке жеље и могућности поклопе и остваре, каже Јосипов брат, Зоран.

– Радио сам све и свашта у иностранству. По струци сам гипсар и за мене скоро увек има посла на некој грађевини. Никада нисмо бежали ни од других послова као што је зидање и слично, али ме помало умарало то стално сељакање. Када сам купио брод назвао сам брата да ми се придружи. Брод је делимично био у функцији па смо заменили неисправне делове и припремили га за пловидбу, каже Јосип.

Да би брод довезли у Србију постојале су две опције: копненим или воденим путем. Како је брод широк три метра у друмском саобраћају би морао бити транспортован као специјални терет под пратњом што би их коштало око 5.000 еура или да се упуте воденим путем. Како је водени саобраћај знатно јефтинији, одлучили су се за авантуру пловидбе.

ПУТЕМ ПОДУНАВСКИХ ШВАБА

– Са марине “Шпек”, 23 километра на Мајни,где је брод поринут у воду, кренули смо и прешли преко 32 преводнице на Мајни док нисмо стигли у канал Мајна-Дунав дуг 171 километар. Оно што ме је делимично бринуло је проходност, где можемо стати и колико ћемо дана путовати. Знао сам да се преводнице на Дунаву нигде не плаћају, али нисам знао какво је стање на каналу Мајна-Дунав и на Мајни, започео је причу о њиховом путовању старији Неф.

– На каналу се налази 16 преводница од којих те 10 дижу горе, а шест спуштају. Канал 100 километара тече у једном правцу и иде у слив Мајне, а оних 70 километара тече у супротном правцу и иде у слив Дунава. Немци су искористили две речице од којих је једна ишла у слив Дунава, а друга у Мајну да направе повезницу-канал између ове две реке. На каналу има пет мостова којима прелазиш бродом преко клисура. То су огромне конструкције, грађевине које задивљују својом величином и функцијом. На Дунаву смо у Немачкој прошли преко седам преводница, у Аустрији осам, и једну у Словачкој. За две седмице колико смо путовали од Немачке до Србије укупно смо прошли 64 преводнице и прешли 1560 километара воденог пута. Морам нагласити да ноћу нисмо хтели да пловимо, а са брода нисмо нигде силазили због короне. Једино где смо застали био је Регенсбург у Немачкој и једна марина у Аустрији где смо досипали гориво. Мађари нам нису дозволили никакав излазак јер то није дозвољено када си у транзиту за време пандемије, прича Јосип.

– Насељавање Немаца је било за време Марије Терезије. Не знамо како је наш предак стигао, да ли својом вољом или принудом, али смо ми овај пут прешли добровољно. Било је лепо што смо нас двојица, заједно, поново прешли тај пут. Путовање на Дунаву смо започели на 2411. километру и стигли до Апатина који се налази на 1401. Старијем брату је остало да пређе и остатак пловног дела реке Дунав, до ушћа. Речни километри се броје од ушћа према извору, према пловности пута, појаснио је млађи Неф.

БРОД

Брод „Срећна принцеза“ широк је три и дуг десет метара. Изграђен је од стакло-пластике 1978. године, по енглеској производњи. Фирма Принцес према чијим нацртима је брод направљен и данас производи луксузне јахте и бродице и позната је и цењена међу наутичарима. Овакав бродић одавно је жеља браће Неф, нарочито старијег Јосипа, па је пригрлио прилику да испуни свој сан када је добио повољну понуду.

– Први пут сам Принцезу видео још 2012. године, али нисам имао могућности да је купим. Прошле године приликом камповања на Дунаву испричао сам колеги о пропуштеној шанси. Потпуно неплански, када сам се затекао у Берлину, пријатељ ми се јавио и рекао да је нашао Принцезу и ако сам још заинтересован могу да је добијем повољно. У новембру месецу на повратку са терена отишли смо да видимо брод и купио сам га, испричао је Јосип.

Брод је фабрички предвиђен за боравак пет особа на њему колико има лежајева за спавање. Газ му је  80 цм и спада у речне бродове. Погоне га два Волво шестоцилиндрична дизел мотора сваки јачине од по 106 кс, тихи и економични (мах 24 чвора/ са потрошњом око 6 литара по сату), З-ноге са могућношћу тримовања. Кухиња је опремљена са два фрижидера у која могу стати велике количине хране. Има танк од 500 литара горива и резервоар за пијаћу воду од 360 литара. Бојлер и фрижидери раде на плин, а када брод уђе у марину могу се пребацити на рад на струју. Такође поседује и цераду за летњу башту што га чини привлачним за боравак на води. Унутрашњост је обложена финим дрветом и фурниром. Простор је искориштен максимално, а свака полица или преграда поседује сигурносне бравице да се у вожњи не би отвориле. Модернизација и еколошка страна брода се види и у савремено опремљеном хемијском тоалету са посудом за фекални отпад. Пре испуштања отпад се прерађује. Претпоставка је да на броду може да се борави око два месеца без пристајања уз обалу.

– Брод је опремљен радио станицом.  На свакој преводници треба да се најавиш и сачекаш да изједначе воду. Мале преводнице су проходније јер је саобраћај мањи, али овај брод има три метра ширине и не бисмо могли да се провучемо са одбојницима, па смо морали да користиме оне за бродове, каже Зоран Неф.

– У Немачкој су нас на само једном месту контролисали и када су видели да имамо уредне папире и братово искуство на води, прошли смо без проблема, али на првој преводници у Аустрији су нас вратили јер нисмо обукли прслуке за спасавање које нисмо имали па смо се морали вратити 32 км да их у марини купимо. Тек тада смо могли проћи. Аустријанци јако пазе на прописе, а прслуци су неопходни због наше безбедности. Брод је сву вожњу поднео без икаквих проблема. Возили смо на једном мотору због уштеде, јер је на два пребрз, а и нисмо журили. Ноћили смо на местима предвиђеним за сидрење, додао је Јосип. 

На питање да ли би поновили овај пут одговорили су потврдно. Исто тако би понудили улоге скипера за неког ко би хтео да им се довезе брод из Немачке у Србију. Услов је да купац има све уредне папире, плати за потребно гориво, сноси трошкове царине. Сама услуга довожења би била око 2500 еура, што је упола мање новца него брод довести копненим путем.

– Сада нам је остало да га испробамо овде код нас, на пецању и дружењу са пријатељима, у одмору на реци, па да имамо комплетну слику шта све брод нуди, рекао је Јосип.

АПАТИНСКА МАРИНА ЗА ПРИМЕР

Браћа су додала да су током путовања имала прилику видети бројне марине на Мајни (прошли су је у дужини од око 350 км) и Дунаву и да је апатинска марина једна од модернијих. Мајна има више марина него што их има на Дунаву и уређене су, али не као апатинска. Кажу да је то нешто на шта су, током овог путовања, били поносни.

М.В

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *