Када дете које је годинама стајало у полукругу и пажљиво пратило кораке свог руководиоца једног дана стане на његово место, прича о фолклору добија сасвим друго значење. Тада традиција престаје да буде само песма која се памти, игра која се увежбава или ношња која се пажљиво чува. Постаје нешто што се предаје из руке у руку и из генерације у генерацију.
У апатинском Културно-уметничком друштву „Царза“ тај круг се већ затвара и поново отвара. Неки од младих који су својевремено долазили на пробе данас стоје испред најмлађих чланова, уче их првим корацима, исправљају грешке, охрабрују пред наступ и полако им предају оно што су и сами годинама учили.
Међу њима је и Николина Прица.
У репортажи Дунава о Културно-уметничком друштву „Царза“ разговарали смо, између осталог, са младим људима који су, одрастајући уз фолклор, од играча постали руководиоци и данас своје знање и искуство преносе новим генерацијама. Говорили су о томе шта их је задржало у друштву, колико им значе фолклор и традиција, али и како изгледа преузети одговорност за најмлађе и постати део генерације која ће „Царзу“ водити у годинама које долазе.
Када је Николина први пут дошла у „Царзу“, друштво је тек настајало. Памти чак и уређивање просторија и период у којем се стварало нешто што ће наредних година постати важан део живота великог броја деце и младих у Апатину.
-Сећам се од самог оснивања и реновирања просторија, како је све изгледало тада, а како изгледа данас. Поприлично сам поносна на све нас, колики смо пут заједно прешли и шта смо постигли, каже Николина.
„Царза“ је основана 2018. године, на иницијативу групе ентузијаста окупљених око идеје очувања народне традиције и културне баштине. Осам година касније, друштво броји око стотину чланова, а највећи број њих су деца и млади.
У оквиру КУД-а данас ради седам секција: Школица фолклора, старији дечији ансамбл, извођачки ансамбл, рекреативна група, као и певачке групе „Ороз“, „Крснице“ и „Етна“.
За Александру Прица, уметничког руководиоца женске певачке групе „Етна“, која делује у оквиру Културно-уметничког друштва „Царза“ из Апатина управо чињеница да у друштву стасавају генерације које желе да остану и наставе започети посао представља суштину целе приче.
-Посебно смо поносни што су вођењу група посвећени млади људи који су одрасли у окриљу „Царзе“. Чињеница да имамо младе који су се овде образовали као играчи и певачи, а данас су уметнички руководиоци и, пре свега, добри људи, један је од највећих поноса нашег друштва, каже Александра.
ТРИ МИНУТА НА СЦЕНИ, МЕСЕЦИ РАДА ИЗА ЗАВЕСЕ
Публика културно-уметничка друштва најчешће види под светлима позорнице. Неколико минута игре, песме, осмеха, пажљиво припремљене ношње и аплауз на крају.
Оно што се не види јесу месеци који том наступу претходе.
Пробе, избор програма, истраживање, припрема кореографије, песама и ношњи, организација путовања, договори са родитељима, усклађивање пословних и приватних обавеза људи који воде друштво, све је то део истог посла.
А у „Царзи“ се тај посао обавља волонтерски.
-Оно што публици изгледа као наступ од три до осам минута понекад подразумева и неколико месеци преданог рада. Није довољно само изаћи на сцену. Потребно је истраживати, читати, размишљати и од свега тога створити заједничку визију, објашњава Александра.
Количина времена која се током године уложи у рад друштва, додаје, може се упоредити са послом са пуним радним временом. Само што овде нема радног времена, а често нема ни јасне границе између приватног живота и обавеза у друштву.
Ту су слободни дани који се користе због путовања, викенди проведени на наступима, сати припрема и бројна лична одрицања.
Мотивација је, ипак, другачија од оне коју доноси плата.
Она долази из уверења да оно што раде има смисла.
ОД ЛАКОВА ЗА НОКТЕ ДО ПОЛУКРУГА НА ПРОБИ
Николинина прича можда најбоље показује колико дубоко једно културно-уметничко друштво може да уђе у одрастање детета.
Још као девојчица, несвесно је увежбавала улогу коју данас има.
-Имала сам неколико великих лакова за нокте и много малих. Од тих малих бих правила полукруг, а велики лак је био руководилац који им држи пробу, смеје се Николина.
Годинама касније, игра из детињства постала је стварност.
Када је први пут стала испред деце, у прави полукруг, осећања су била помешана.
-Било ми је веома чудно да ја стојим на том месту. Била сам поносна на ону малу Николину која је некада стајала у истом таквом полукругу, али је ова садашња Николина била прилично уплашена, признаје.
Страх је временом уступио место рутини, али не и равнодушности.
Данас каже да највећу трему више нема када она треба да наступи, већ када на сцену изађу деца са којом ради.
На проби зна колико могу. На сцени зна шта све трема може да учини.
И управо тај тренутак, каже, истовремено је и највеће задовољство.
ПРВО ТРЕБА ПРЕЋИ ПУТ ОД СТОЛИЦЕ ДО ПОЛУКРУГА
За дете које први пут уђе у салу фолклора, традиција је још далеко.
Пре првог корака потребно је понекад направити један много тежи, устати са столице поред маме или тате и придружити се непознатој деци.
Николина је, каже кроз шалу, пронашла метод.
-Зове се “мито и корупција”. Понудим их бомбонама и онда лакше дотрче својим малим шапицама да стану у полукруг, прича уз осмех.
Иза шале, међутим, стоји озбиљан приступ. Потребно је препознати страх, несигурност и потребе сваког детета, створити осећај сигурности и тек онда почети са учењем.
Зато проба у „Царзи“ није само понављање корака.
Када се неком детету помери део ношње, када неко заборави део кореографије или га пред наступ савлада трема, ту су друга деца да помогну. Она брзо науче да успех групе не зависи само од најбољег играча.
Зависи од свакога.
-Важно ми је да знају да смо ту једни за друге. Када стану у полукруг и пруже једни другима руке, треба да знају да група значи и поверење и одговорност. Не уче само игру и песму, већ и како да буду део заједнице, да поштују друге и да својим понашањем доприносе целој групи, каже Николина.
Зато се у „Царзи“ често користи реч породица.
Не као рекламна порука, већ као опис односа који се граде годинама између деце, руководилаца, родитеља и осталих чланова.
ТРАДИЦИЈА КОЈА СЕ НЕ ДРЖИ У ОРМАНУ
Један од важних делова репертоара „Царзе“ јесу и песме из Лике и Баније.
За друштво то није само питање избора музичког материјала. Реч је о наслеђу које је део идентитета бројних породица у Апатину.
-Важно нам је да наши преци наставе да живе кроз игру и песму којом се ми данас бавимо. На тај начин чувамо оно што су нам оставили и преносимо генерацијама које долазе, рекла је за “Дунав” Александра.
Зато деца не уче само текст песме или редослед корака. Објашњава им се из ког краја нешто потиче, шта одређени обичај значи и каква се прича налази иза онога што изводе.
Дешава се да деца потом песме наставе да певају код куће или да нешто што су научила на фолклору касније препознају на часовима у школи.
На тај начин сала за пробе постаје и једна мала учионица културе, традиције и историје.
КАД КУД ИЗАЂЕ ИЗ СВОЈЕ САЛЕ
Деловање „Царзе“, међутим, не остаје иза врата просторија у којима се одржавају пробе.
Друштво је организовало радионице за децу која нису његови чланови, међу њима и радионицу у Основној школи „Жарко Зрењанин“, где су ученици могли да упознају народне ношње, традиционалне инструменте, песме и основне фолклорне кораке.
Управо у томе се види и шири друштвени значај једног удружења, када своје знање не чува само за оне који су већ заинтересовани, већ одлази међу оне који можда никада раније нису имали прилику да га упознају.
„Царза“ током године организује и сопствене програме, међу којима су концерт певачких група „Canto, ergo sum“, „Видовдански сабор“, Сабор изворног српског певања „У част предака“ и Годишњи концерт, а учествује и на градским манифестацијама.
Такви наступи, сматра Александра, имају посебну вредност јер традиционалну културу приближавају и публици која можда сама не би дошла на фолклорни концерт.
После неких од тих наступа појаве се и нови чланови.
Неко пожели да игра. Неко да пева.
А неко само да помогне.
И то је такође део приче.
НОШЊА ОД БАКИНЕ ПОСТЕЉИНЕ
Као и већина аматерских културно-уметничких друштава, и „Царза“ се суочава са питањем финансирања.
Ношње су скупе. Путовања коштају. Потребни су простор, опрема, едукација и бројне ситнице без којих наступ не може да изгледа онако како је замишљен.
Зато се овде научило и да се буде домишљат.
Чланови су почели сами да шију делове ношње.
Без претходног искуства створили су сопствени мали економат.
У њему понекад заврши стара завеса, сако који више нико не носи, столњак или бакина постељина коју је неко донео од куће.
Оно што би некоме било вишак, у „Царзи“ може постати део сценске ношње.
-За нас је то право мало богатство. Добра воља и позитиван приступ могу да направе велику промену. Од онога што имамо трудимо се да направимо врата у свет традиције, објашњава Александра.
Друштво се ослања на сопствени рад, пројекте, лична средства и подршку људи око себе.
Посебну улогу имају родитељи.
Они нису нужно под светлима сцене, али су ту када треба довести децу на пробу, организовати превоз, прилагодити породичне обавезе, помоћи око програма, ношње или организације.
Зато је и њихов невидљиви рад део сваког аплауза.
ОД ДЕТЕТА КОЈЕ УЧИ ДО ОНОГА КОЈИ УЧИ ДРУГЕ
У време када деца имају готово неограничен избор садржаја на телефонима, друштвеним мрежама и интернету, питање како их заинтересовати за фолклор намеће се само.
У „Царзи“ дигитални свет не посматрају искључиво као противника. И сами су присутни на друштвеним мрежама.
Али верују да је за однос детета према сопственом наслеђу и даље важна породица, као и непосредно искуство.
Јер снимак игре на телефону није исто што и држати другара за руку у полукругу.
Ни фотографија народне ношње није исто што и научити како се она облачи и чува.
Најјачи доказ да тај приступ даје резултат управо су млади који су остали.
Николина је једна од њих.
Данас је свесна да први утисак који неко дете и његови родитељи стекну о „Царзи“ делом зависи и од ње.
-Трудим се да „Царзи“ вратим тако што ћу све знање које имам пренети на децу. Колико ја пружим њима, толико они мени враћају, каже.
Деца која јој данас на улици потрче у загрљај не знају можда ништа о томе да је њихова руководитељка некада код куће правила полукруг од лакова за нокте.
Али управо у том малом детаљу налази се суштина целе приче.
Једна девојчица је некада чекала своју пробу.
Данас је чекају неке друге девојчице и дечаци.
И можда ће за десетак година неко од њих стати на исто место.
На питање шта би волела да тада затекне у „Царзи“, Николина одговара једноставно:
-Нове генерације које ће бити посвећене, насмејане и срцем ту.
Јер очување традиције на крају не зависи од тога колико је песама записано, колико је старих ношњи сачувано у орманима или колико кореографија постоји у архиви.
Традиција остаје жива само док постоји неко ко жели да је научи и неко ко је спреман да је научи другог.
А људи који мењају заједницу нису увек они иза великих пројеката и великих речи.
Понекад су то волонтери који после свог редовног посла долазе у салу на пробу. Родитељи који довозе децу. Они који од старог комада платна направе део ношње. И млади људи који одлуче да оно што су добили као деца једног дана предају неком новом полукругу.
МЛАДОСТ ЋЕ ОЧУВАТИ ТРАДИЦИЈУ
А да традиција у „Царзи“ има коме да остане, најбоље показују њени најмлађи чланови. Радио Дунав разговарао је са десетогодишњом Николијом Сердар, која је, иако још дете, већ шест година део овог апатинског културно-уметничког друштва.
На прву пробу довео ју је тата. Каже да се тог дана више и не сећа најбоље, осим да тада није знала ниједан фолклорни корак. Данас је све другачије.
-Ништа ми није било тешко да научим. Ја то волим и онда ми је све лако – каже Николија за “Дунав”.
Од проба, наступа, путовања и дружења, највише воли управо пробе и време проведено са другарима. Првог наступа се не сећа, нити може са сигурношћу да каже колико је тада било треме, али је данас пред публиком много сигурнија.
Међу бројним наступима посебно памти „Пасуљијаду“, и то из једног сасвим дечјег разлога тада је, како каже, од „најдраже и најлепше Нине“ добила поклон.
Фолклор јој је донео и пријатељства која можда никада не би стекла да није постала део „Царзе“.
-Наравно да имам много другара. Ту су Дарио, Нина, Александра и још много деце, набраја Николија.
И њени школски другари знају да игра фолклор. Некима се допада и желели би да се опробају, док другима таква врста активности није занимљива. Николија то прихвата једноставно, свако има право на свој избор.
Од кореографија највише воли „Београд“ и „Банију“, али за њу фолклор није само учење корака. Уз сваку нову игру, песму или кореографију, млади чланови „Царзе“ сазнају о крају из којег она потиче, времену у којем је настала и људима који су је изводили.
Посебно је привлаче народне ношње.
-Код ношње су ми најзанимљивији везови које је неко ручно радио. Волим да учествујем у шивењу и везењу, прича она.
Шест година проведених у друштву за Николију значи много више од игре и песме. Каже да јој је фолклор помогао да буде сигурнија пред људима и да се ослободи треме.
-У „Царзи“ сам, осим игре и песме, научила како да се понашам према другим људима и да будем добар човек. Једва чекам да порастем и да наставим да играм фолклор. Могу да замислим себе како једног дана учим млађу децу првим корацима. Ја бих то волела и сада, али сам још мала, открила је за “Дунав” Николија.
А вршњацима који мисле да фолклор није за њих има једноставну поруку:
-То је избор сваког од нас. Ако неко не воли фолклор, то је у реду, али не треба ни нама да говори да не треба њиме да се бавимо. Свако има свој избор.
Репортажу о КУД-у „Царза“ можда је најлепше завршити причом једне од његових најмлађих чланица, Настје Томић. Њене речи на најједноставнији начин показују како се љубав према фолклору ствара још од малих ногу.
Настју је на фолклор први пут довела мама. Првих проба се готово и не сећа, а каже да тада није знала ниједан корак. Најтеже јој је било да научи „прст и пету“, док данас, како каже, подједнако воли све што је везано за фолклор. Посебно памти наступ у Свилојеву, а разлог је сасвим дечји и искрен, тамо је јела пасуљ.
Настја је весело и дружељубиво дете, а фолклор јој је донео и бројна нова пријатељства.
-Имам доста пријатеља из „Царзе“, а издвојила бих Нину, односно Николину. Неки другари знају да идем на фолклор, а неки не. Мама и тата ми често причају о настанку изворних песама и историјским дешавањима, каже Настја.
Воли народну ношњу, а омиљене игре су јој „Кукуњеште“ и „Паун“. Ипак, можда је најважније то што је, како сама каже, кроз пробе и наступе успела да изгуби трему.
А када размишља о будућности, Настја себе једног дана може да замисли и као тренера фолклора. Можда је управо у тој дечјој жељи најлепша потврда да се традиција не чува само песмом, игром и ношњом, већ и тако што се љубав према њој преноси на оне који тек долазе.
Управо у таквим речима најмлађих чланова можда се и најбоље види шта једно културно-уметничко друштво оставља иза себе. Не само научене кораке, песме и кореографије, већ пријатељства, самопоуздање, поштовање према другима и жељу да се оно што су сами научили једног дана пренесе некој новој генерацији.
