Прaкса рада лекара у државним установама и приватној пракси варира широм света и зависи од законских регулатива сваке земље. У многим државама, укључујући Србију, лекари имају могућност да раде и у јавним здравственим установама и у приватној пракси, под условом да испуњавају одређене критеријуме и придржавају се прописаних закона. Према Закону о здравственој заштити Републике Србије услов je да су обавили приправнички стаж, положили стручни испит и добили лиценцу за рад.
С друге стране, постоје земље које су увеле рестрикције на ову праксу. На пример, Словенија је недавно усвојила измене Закона о здравственим службама, којима је готово потпуно забранила двоструку праксу за лекаре и другог медицинског особља. Према овим изменама, запосленима у државним здравственим установама забрањено је да раде и код приватника, осим у изузетним случајевима.
Ове разлике у регулативи одражавају различите приступе држава у балансирању између јавног и приватног здравственог сектора.
Земље где је дозвољено радити и у јавним болницама и у приватној пракси
Хрватска – Лекарима је дозвољено да раде приватно, али под одређеним условима и уз дозволу послодавца. Немачка – Могуће је радити у обе сфере, али постоје регулативе о конфликту интереса. Француска – Лекари у јавном сектору могу обављати приватну праксу уз одређене услове и временска ограничења. Шпанија – Дозвољено је, али уз прописе који спречавају сукоб интереса. Италија – Лекари могу радити приватно, али постоје ограничења у погледу броја сати. Аустрија – Могуће је комбиновати рад у државним и приватним установама. САД – Лекари често раде и у болницама и приватним ординацијама, али систем варира од државе до државе.
Земље где је забрањено радити и у јавном и у приватном сектору истовремено
Велика Британија (NHS) – Лекари у пуном радном односу у јавним болницама (NHS) не могу истовремено радити приватно, осим ако не смање своје сате у NHS-у. Канада – У неким провинцијама лекарима није дозвољено да истовремено раде у јавном и приватном сектору како би се очувао интегритет јавног здравства. Норвешка – Лекари који раде пуно радно време у државном систему не могу водити приватну праксу. Данска – Постоје строга ограничења која онемогућавају истовремени рад у оба сектора.
Финансирање здравства у Србији
У Србији се много издваја за лечење – више него у упоредивим земљама. У Мађарској се на здравство издваја осам одсто БДП-а, у Грчкој чак 9,5%, у Бугарској 7,2%, а у Румунији 5,9% БДП-а. У Србији сваки од 2,35 милиона запослених издваја 10,3% бруто БДП-а.
Ако је у новембру нето плата износила 863 евра, бруто је достигла 1.445 евра. То значи да сваки запослени у Републички фонд здравственог осигурања уплаћује 143 евра месечно, односно 1.720 евра годишње. На основу ових издвајања, Фонд прикупи близу 3,97 милијарди евра годишње, а тим новцем се исплаћују зараде у здравству, купује опрема и инструментаријум, плаћају остали трошкови рада амбуланти, домова здравља и болница, као и апотекама за лекове које пацијенти само делимично партиципирају.
Међутим, из буџета Србије за 2025. годину види се да ће се следеће године на здравство издвојити 619 милијарди динара (5,3 милијарде евра), што је 40 милијарди више него претходне године. Ту би требало додати и релативно скромна средства која за здравствене установе издвајају локалне самоуправе. Део државног буџета који се не усмерава Фонду и средства општина највише се користе за изградњу, поправку и одржавање објеката здравствене заштите.
