UGI HEROJ!
Pijanista Uglješa Brkljač, prijateljima poznat od milja kao Ugi, svojim prebiranjem po klavirskim dirkama, oduševio je ne samo sugrađane, već mnoge u zemlji i svetu gde je nastupao i ubirao nagrade.
Ugi je pravi životni heroj! Heroj koji je uprkos hendikepu od rođenja, dosegnuo najveće visine u muziciranju.
Dodirnuo je svojom upornošću, radom, željom, talentom, nešto što ne polazi rukom najvećem broju mladih, srca mnogih koji su imali čast da ga slušaju u koncertnim dvoranama.
On je uspešan, Vukovac, đak generacije, master student sa prosekom 9,86, saradnik na Muzičkoj akademiji… Neki, pa i pojedini tobožnji pedagozi u ranom detinjstvu, namenili su mu bili životarenje u svetu tame. On ih je demantovao. To dodatno Ugiju daje opravdano epitet heroja.
Ali i njegovim roditeljima koji su osetili da će ovaj momak prevazići sve prepreke i uspeti. Primerom njihovog zalaganja za svog sina, podrške, ponekad žrtvovanja, mogli bi da krenu mnogi drugi roditelji. Jer, priznaćete, ima onih koji malo ili nimalo ne ulažu u znanje svoje dece.
Ugi je heroj koji može biti primer svima nama koji često život provodimo uprazno kao da ih imamo stotinu. On nije u svetu tame, iako ne vidi, mi smo u svetu tame, zato što ne vidimo, da je život šansa, da samo rad, upornost i želja, pripadaju ljudskoj vrsti.
Samo napred Uglješa, pokaži nam još mnogo puta, kao do sada, da je svetla strana života, entuzijazam kojim zračiš, ono što nam treba. Koračajmo napred, naročito dok smo mladi i potencijalno perspektivni, baš kao ti Ugi!
Budimo ponosni što je Ugi naš Apatinac, naše gore list!
EGZODUS
Svi pričaju kako nam mladi školovani odlaze u inostranstvo. Do pre samo tridesetak godina, negde sve do tmurnih devedestih, malo ko od fakultetlija je tražio izlaz u inostranstvu. Čak većina se vraćala u rodni kraj, nije težila kao velikim gradovima.
Na to me podseća moja generacija. Završavali smo škole, zapošljavali se, ostajali u zemlji, od plata živeli i putovali…
Prvi egzodus u insotranstvo je počeo dvedesetih i sve je veći. Pre toga tek poneki majstori su preko Biroa se zapošljavali u Nemačkoj. Tamo ostajali i vraćali se. Danas se retko ko i vraća, čak ni kad ode u penziju. Njihova deca ostaju tamo, a onda oni ovde, nemaju šta da traže.
Egzodus se morao dogoditi u zemlji sankcija i ratova. Kažu, da mladi školovani odlaze u inostranstvo, i iz drugih eks jugo republika. Žale se i Hrvati da im mladi odlaze. A svi se opet dalje svađamo. Zbog tenzija otići će još više mladih iz tih balkanskih zemalja.
Beže ljudi i zbog ekonomskih razloga najviše. Ništa se ne može tu učiniti osim stvoriti uslove da živimo kao ljudi na Zapadu. A to će biti jednog lepog dana. Bar da taj dan dočekaju današnja deca iz sada u dobu vrtića.
Možda i ne bi bilo egzodusa da smo otpočetka, odmah posle Drugog rata, prionuli svom snagom na posao, naučili se disciplini, vladavini zakona a ne protekcije, imali političare koji su gledali svoj narod a ne trpali u svoje džepove, stvarajući tajkune-lopove, rsprodajući firme, vodeći ratove, a sve sluđujući da su baš oni ti pravi. Da nije bilo tako bilo bili bismo mi druga, za život poželjna, država.
ODJECI
Ima dobrih strana novinarstva. Eto, pisali smo o bicklanama, a vidimo sve više ih je ispred kafića i ispred radnji na zelenoj pijaci. Nema ih ipak još dovoljno. Setimo se da je ondašnja gradska vlast obećala nosača za bickla na zelenoj pijaci- čak hiljadu. Od tada do sada gradska vlast, a ni vlasnici zelene pijace, za koje se tačno ne zna ni ko su, nisu postavili nijedenu biciklanu. Postavili su ih savesni privatnici.
Neka se šire biciklane, neka počnu da se grade davno obećani parkinzi, kako ne bi gledali svakodnevno kola na zelenim površinama, kao da smo kasaba a ne varošica.
autor: Sofija Pualić Špero
