ОНО И ДСЗ
Експериментисању са нашим школством никад краја. Ето, сад се поново враћа у школе ОНО и ДСЗ (Општенародна одбрана и друштвена самозаштита). Кажем, опет јер ме за тај предмет везују најружнији студентски дани. Наиме, на ФПН-у имали смо овај бесмислени предмет чак две године, односно четири семестра, који нам је предавао неки официр у пензији. И сад га памтим зато што је то био једини предмет из кога сам на старту пала. Вежбали смо са неким пушкама дрвеног кундака која замало да ми одвали раме. Тадашњи официр у пензији на испиту ме извео пред географску карту СФРЈ (биле су то седамдесете) и питао: Где је било највише жртава током Другог светског рата? Ја одговорих: У Лици, Банији и Кордуну! Онда он мени: Одакле сте колегинице и јесте ли Личанка? Ја одговорим: Јесам! А он: Седи 5 ко табла.
Сећам се и неких офанзива, које су пролазиле диљем земље, за време Другог рата, а морало се прецизно географски знати где су оне биле. Све то на предмету ОНО и ДСЗ.
Па, заиста не знам, шта ће деци овај предмет сада у школи. Није им доста факултативних предмета. А друштву није доста експериментисања као кад су увели тобож усмерено образовање (шуварица) уместо класичне Гимназије. Сачувај нас Боже оваквих експериментисања, поготово у школи, над децом. Који је ово век?
МЕНТАЛНА ХИГИЈЕНА
Ради очувања општег здравља, а поготово духа, не читам таблоиде. Али шта вреди кад са насловница штампаних медија, док купујем нажалост цигарете, гледа гола Карлеуша. Те она је, те није. Те швалерисала се, те није. Опет, Боже нас сачувај! Да ли су то узори данашњим тинејџерима!? И шта је то стигло, да нас магла, одвлачи од суштинских ствари у животу, као што је лично здравље, благодет живота, свакодневни стандард…
ЗЛАТНИ
Успут, врло штуро, ако икако, је обајвљено два-три реда, у медијима, како су наши клинци из Математичке Гимназије освојили четири злата и две бронзе на Мађународном такмичењу у Казахстану. Скоро да нико није објавио, осим локалних медија, ни да је Јелена Аћимовић, матураткиња Средње Техничке школе из Лазаревца, била прва на Светском такмичењу у заваривању. И онда се питамо зашто нам информатичари и тражени вариоци одлазе у свет.
ШУШКА СЕ…
Шушка се у овој нашој чаршији како увелико трају припреме за промену назива улица. Чак, кажу, и петицијом. Ови из Средње улице начули да је њихова улица у питању и већ спремају (бруји чаршија) своју петицију. Не дају своју улицу у којој су рођени и живе деценијама. Уплашили се и из других улица. Коме то треба. Има и других начина да неко остане у сећању.
А и моја родна улица природно се звала Обалска, јер је крај Дунава, а сад је Иве Лоле Рибара. Али било је то после Другог рата, људи. Коме је до тога? Али не, стара матрица, се не да. Агитација у току.
аутор: Софија Пуалић Шперо
