ИСТОРИЈА АПАТИНСКОГ ПИВАРСТВА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Након прикључења ових крајева новоформираној држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар I Карађорђевић почео је користити, у сврху дворског лова, позната барањска ловишта (раније посећивана од аустријских царева, највишег племства и њихових гостију са царским и краљевским титулама), одувек пребогата, нарочито атрактивном високом дивљачи. Међу обавезним прехрамбеним артиклима и разним гастрономским специјалитетима, конзумираним током лова краља Александра I и његове многобројне свите (често у друштву разних дипломата и државника највишег ранга), налазило се и апатинско пиво. Из тог периода, прецизније из 1925. године, постоји архивски материјал који нам пружа информације да је за време лова краљевски пар, Александар и Марија Карађорђевић, конзумирао овај производ апатинске пиваре. Колико су били одушевљени његовим специфичним особинама, најупечатљивије говори податак о ангажовању специјалног курира Дворског Маршалата, који је периодично за краљевски двор транспортовао одређене количине овдашњег пива.

АПАТИНСКА ПИВАРА АПАТИН

Формирана као мала занатска радионица 1756. године, Апатинска пивара представља најстарију производну организацију у граду, а истовремено и једно од најстаријих предузећа у оквиру целокупне пиварске индустрије на просторима некадашње Југославије. Убрзо након оснивања, захваљујући бројним повољним факторима, Пивара прераста, крајем 18. века, у право индустријско предузеће са, за то време, најмодернијим производним процесом.

Царска Комора као власник, издаје под закуп Пивару, убрзо након њеног формирања, сматрајући то као најадекватнији пословни потез у том моменту. На основу сачуване архивске грађе, може се констатовати да се 1780. године, као њени закупци јављају Лука Лазар и Игњат Киш, којима је 08. септембра исте године царска комора одобрила путем кредита значајна финансијска средства. Ова средства су била намењена реконструкцији погона сушнице, којој су се због учесталих пожара, морали заменити дрвени елементи, и уместо њих инсталирати гвоздени или бакарни, отпорни на високе температуре.

Са издавањем Пиваре у закуп наставило се и у каснијем периоду тако да се као закупци јављају многи велепоседници, који након закупа обавезно улажу значајна инвестициона средстава, у циљу модернизације постојећих и изградње нових производних погона, и осавремењивања техничко-технолошког процеса. На тај начин постепено се повећавао максимални производни капацитет овог индустријског предузећа, чиме се одговарало на све већу потражњу пива на све ширем тржишту.

И у другој половини 19. века, царска Комора, власник апатинске Пиваре, као најадекватније решење за наставак успешног функционисања овог индустријског предузећа, налази у издавању под закуп овдашњим велепоседницима из породица Аман, Вајндл и Шмаус. Тако је један од значајних рекострукцијских захвата бројних производних погона уследио током 1870. године, након чега Пивара добија модерна постројења са најсавременијим производним процесом.

У том периоду продукција пива на годишњем нивоу била је уједначена и оквирно се кретала од 12 до 15 хиљада хл. Захваљујући тадашњој законској регулативи која је дозвољавала такву опцију, Пивара је 1892. године променила свој власнички статус и прешла у приватну својину овдашње фирме Јозеф Аман ет Цомп., тј. у власништво својих дотадашњих закупаца. Овом власничком трансформацијом отпочиње нова фаза коју карактерише развој и континуирани успон апатинске Пиваре, а у чијој основи леже огромна инвестициона улагања. Наиме у периоду 1892-1893. година, инвестирана су велика финансијска средства, са примарним циљем осавремењавања производног процеса и повећавања максималног производног капацитета. Тај амбициозни пословни подухват резултирао је једним модерним идустријским предузећем. У оквиру потпуно реконструисане Пиваре налазило се 30 просторија разних функција у којима су се одвијале различите фазе процеса производње. Такође, као директну последицу модернизације техничко-технолошког процеса имамо повећање максималног капацитета производње на 20 хиљада хл годишње. Међутим, услед разних околности које је диктирало тржиште, реализација на годишњем нивоу била је испод максималног капацитета производње, тако да је, у приоду до почетка Првог светског рата, највећа остварена годишња продукција пива износила око 16 хиљада хл.

Током 1916. године, неколико капиталних догађаја су у великој мери детерминисали даљи привредни прогрес овог предузећа. Наиме, те године је преминуо највећи сувласник Јозеф Аман, који је у оквиру сувласничке групе имао доминантни утицај. Својим визонарским духом и инвентивним пословним потезима усмеравао је пословну политику преузећа што је резултирало континуираним прогресом. Ова околност је наметала прилагођавање новонасталој ситуацији и тражење адекватних решења, која би обезбедила, не само опстанак на привредној сцени Апатина, па и на нивоу тадашње државе, него и позитивно утицала на даљњи успешан развитак. Као једино адекватно решење се наметнуло њено организационо трансформисање, тако да се исте године, Пивара конституише као акционарско друштво са 500 хиљада круна почетног акционарског капитала. Акционарски капитал новоформираног друштва се, захваљујући позитивним пословним потезима, сукцесивно повећавао, тако да је за кратко време достигао 3 милиона круна. Отварањем погона у Кули и његовим укључивањем у јединствени производни систем, предузеће почиње да фунционише под називом «Апатинска и кулска пивовара Јозефа Амана д.д.».

Распадом Аустроугарске монархије и формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, Апатин се нашао у новим државно-правним оквирима, а овдашња индустрија пива у потпуно измењеним привредним условима. Новоформирана Краљевина СХС је после завршетка Првог светског рата, према официјелним статистичким подацима, имала у оквиру своје привреде 34 пиварска предузећа, са 2.629 радних места и погонском снагом од 4.299 кс. Као позитивна околност била је чињеница да изласком Војводине из саства некадашње царевине, апатинска Пивара изгубила изузетно респектабилну конкуренцију коју је до тада имала у надалеко чувеним пиварама (нарочито оним лоцираним на подручју, Чешке, Словачке и Аустрије, итд.), чиме је објективно повећан њен конкурентски потенцијал. Међутим са друге стране, на новој привредној сцени суочила се са све снажнијим и модернијин пиварама, које су се трудиле да преузму примат у индустрији пива новоконституисане државе. То се пре свега односи на неколико пивара са подручја дотадашње Краљевине Србије, тј. на Вајфертову и Бајлонијеву пивару у Београду, које су одмах након окончања Првог светског рата отпочеле са сукцесивном модернизацијом својих производних капацитета, као и интензивним проширивањем трговачке мреже на подручју Војводине.
Континуираним значајним инвестиционим улагањима, предузетих одмах након Првог светског рата (у периоду 1918-1921. година) која су резултирала реконструкцијим и модернизацијом постојећих производних погона, увођењем најмодерније технологије у производни процес и значајним повећањем максималног капацитета производње, створена је основа за динамичан развој апатинске Пиваре и њену трансформацију у једно од најзначајнијих и најреспектабилнијих предузећа у оквиру југословенске пиварске индустрије. Обимним грађевинским захватима који су подразумевали реконструкцију постојећих и изградњу потпуно нових, недостајућих грађевинских објеката, обезбеђен је простор за инсталисање најмодернијих машина и ефикасно функционисање многобројних производних погона.

Приликом модернизације појединих сегмената Пиваре, саграђено је и одељење врионице. Врионица, тј. вриони подрум, је по својим карактеристикама била, у том периоду јединствена у пиварској индустрији на подручју тадашње државе. Састојала се од два реда када, констрисаних од армираног бетона (као уосталом и целокупни вриони подрум), укупног капацитета од 2.250 хл.
Средства за транспорт одређених количина пива копненим путем сачињавао је возни парк од шест запрежних кола, које су вукли коњи и једног камиона.За транспорт буради са пивом, воденим путем, Пивара је поседовала један брод, односно реморкер „Dancig“.

Захваљући квалитету, најважнијој компоненти свог конкурентског потенцијала којим је постизало изузетно висок ниво конкурентности у односу на продукте других пиварских предузећа, апатинско пиво се пласирало путем развијене трговачке мреже на великом делу Војводине, као и на подручју Славоније. Као посебан куриозитет и истовремено доказ о квалитету апатинског пива и његовој цењености, не само код бројних конзумената из разних социјалних слојева, него и код најзначајнијих личности тога периода. Из 1925. године, постоје интересантни подаци да су током краљевског лова у познатом барањском ловишту Беље, краљ Александар I Карађорђевић и краљица Марија, конзумирали овај производ апатинске Пиваре. Да би и у другим приликама уживали у пријатном укусу апатинског пива, ангажован је специјални курир Дворског Маршалата, чија је примарна функција била, да за краљевски двор директно транспортује одређене количине овдашњег пива.

Годишња производња у апатинској Пивари је перманентно расла, да би током 1925. године, реализована продукција износила 45.000 хл пива. У току следећих година (1928-1930) криза у пиварској индустрији имала је тенденцију све већег погоршања, да би под утицајем велике светске економске рецесије (1929-1933), чије су последице биле дуготрајније у Југославији него у развијенијим државама, достигла свој врхунац и катастрофалне размере.

Неповољни трендови у привреди, а нарочито у пиварској индустрији на нивоу тадашње државе, додатно потенцирани лошим финансијским потезима Управног одбора тј. њихових појединих, најдоминантнијих чланова (током 1933. године), довели су након извесног периода апатинску Пивару у катастрофалну позицију. Поред свих накнадно уложених напора у циљу превазилажења овакве ситуације „Апатинска и кулска пивовара Јозефа Амана д.д. Апатин“ се морала суочити са суровом реалношћу и по први пут, у својој скоро двовековној историјии, ући у процес ликвидације, октобра 1935. године.

Увлачење Југославије у Други светски рат прекинуло је пословну агонију овог, до избијања кризе, изузетно успешног индустријског предузећа и једног од стубова апатинске привреде, да би након његовог окончања и у измењеним околностима, апатинска Пивара ступила у нову етапу своје егзистенције.

Нова етапа у развоју овог предузећа започиње 1944. године, ремонтом затечене опреме и стварањем услова за стављање у функцију производних погона и отпочињањем производње следеће године (са 38 радника). Правно је основана као творница пива и слада решењем владе НР Србије од 03. 09. 1946. године. Транспорт пива се обављао у дрвеним бурадима коју су правили бачварски радници у занатској радионици која се од пре Другог светског рата налазила у оквиру саме Пиваре. Коњске запреге и шпедитери су чинили једино превозно средство за транспорт напуњених пивских буради у оближња насеља као и самом Апатину. Одређене количине су превожене и железницом до Црвенке, Куле и Врбаса, као и пре рата користила се и водена комуникација, односно, Дунав да се дереглијама бурад са пивом довезе до Осијека. Асортиман производа био је у том периоду оскудан, и искључиво се сводио на „светло“ и „тамно“, а нешто касније и на „портер“ пиво. До прве прекретнице у послератном развоју Пиваре долази 1950. године, када је произведено 40.782 хл пива (три пута више него 1945. године), а број запослених радника се попео на 120.

Континуираним и значајним инвестиционим улагањима, која су резултирала реконструкцијом и модернизацијом постојећих производних погона, применом најсавременије технологије у процесу производње и драстичним повећањем максималног капацитета производње пива на годишњем нивоу, створила су у периоду 1958-1966. година, основу за динамичан развој Пиваре и њену трансформацију у правог индустријског гиганта какав је данас.

Тако је током 1965. године уведена у производни процес нова аутоматска флашница за пуњене пива, чији је капацитет износио 20.000 флаша на сат, а капацитети производних погона повећани су на 180.000 хл пива годишње.

Захваљујући потврђеном квалитету својих производа, Апатинска пивара је направила продор и на инострано тржиште. Тако је, од 1969. године, почела са извозом у суседну Мађарску, где су пласиране велике количине „Јелен“ пива које је сврстано у ред најквалитетнијих пива.

Додатни импулс у том правцу учињен је и почетком 1970-их година, увођењем у производни процес аутоматизованих високотиражних линија, што је резултирало повећаном реализацијом производње пива (1976. година – 556.487 хл, 1977. година – 634.681 хл ), као и проширењем асортимана, производњом (од 1969. године) освежавајућих безалкохолних пића од наранџе, лимуна, боровнице, а касније и од алпских трава.

Производња воћних сокова је у првој години достизала количину од 16.000 хл, да би се за пет наредних година, односно до 1974. године повећала за чак пет пута и износила 80.000 хл, док се истовремено асортиман ових производа проширио на 6 врста освежавајућих безалкохолних пића.
Квалитет ових производа се константно, деценијама одржавао на изузетно високом, светском нивоу, о чему сведоче многобројене награде и признања, добијени на најпрестижнијим изложбама и интернационалним сајамским манифестацијама.

Серија награда и признања отпочела је 1972. године, када је Апатинска пивара на Међународном сајму у Сарајеву, постала лауреат за два своја изложена производа, златне медаље за „Дерби“ и сребрне за „Јелен“ пиво. На следећем Међународном сајму у Сарајеву, 1973. године, њени производи потврђују изузетно висок квалитет, тако да добијају златне медаље за „Дерби“ и „Јелен“ пиво, док се „Голд“ пиву, које се први пут појављује на тржишту, додељуе сребрна медаља. Најзначајнији успех до тада Апатинска пивара је остварила наредне 1974. године у Београду, где сви њени изложени производи освајају признања «Златни победник Београда». Ово престижно признање добили су «Јелен», «Дерби» и « Голд» пиво, а Апатинска пивара је једино је предузеће које је добило највиша признања за изложене продукте. И следећих година изложени производи Апатинске пиваре на многим изложбеним манифестацијама освајају најзначајније награде. На основу Правилника о додељивању посебних признања Центра за потрошаће, Апатинској пивари, тј. њеним производима додељено је, 1976. године, посебно признање, Статуа «Победник Београда», пошто су «Јелен» и «Голд» пиво, три пута узастопно освојили прво место и признање «Златни победник Београда» (1974, 1975. и 1976. године.

И остали производи заједно са већ потврђеним и награђеним производима Апатинске пиваре освајају назначајнија и највиша признања-«Тамно» пиво (1975.) и безалкохолна пића «Алпина» (1975.), «APA-cola» (1975.) и «APA-tonik» (1975.).

Примењивање савременог технолошког процеса, праћеног континуираном градњом производних објеката у која је инсталирана најмодернија опрема, резултирало је повећаним производним капацитетом и широком палетом све квалитетнијих производа. Тако је из производних погона Апатинске пиваре, током 1981. године, изашло и пласирано на разне дестинације 920.746 хл пива и 123.366 хл безалкохолних напитака у разној амбалажи.. Паралелно са инвестиционим захватима, расла је потреба за квалификованим и стручним кадром различитих профила, па је 1982. године, у целом систему било запослено 1.156 радника. Поседовала је и 18 стоваришта, формирала је и сопствену малопродајну мрежу коју сачињава 280 објеката.

Асортиман продуката Апатинске пиваре се стално обогаћивао тако да се крајем 1990-их, у његовом оквиру налазило: квалитетно светло пиво ’’Јелен’’ (у паковању 0,33 л; 0,5 л и у бачвама ), специјално ’’Пилс-Лигхт’’ пиво, бројна безалкохолна пића са укусом лимуна, наранџе, ’’APA-cola’’, ’’Алпина’’, ’’Егзотик’’, ’’Апа-тоник’’, ђус, као и друге освежавајуће базе (у паковању 0,20 л; 0,25 л и 1 л ).

Захваљујући новим производним просторијама, инсталирању савремене опреме уз примену најновије технологије Апатинска пивара је реализовала производњу преко 1 милион хектолитара пива и 300.000 хл освежавајућих безалкохолних пића, на годишњем нивоу., изузетан квалитет ових производа загарантовало је њихов пласман широм Србије, Републике Српске, а такође и на иностраном тржишту.

Нова етапа у развоју Апатинске пиваре, са 1.260. радника, почиње приватизацијом, реализованом током 2003. године. Апатинска пивара, (са 1.260 радника), постала је део система међународног лидера у пиварској индустрији, ИнтерБрењ, а од 2009. године постаје важан пословни сегмент регионалне пиварске групе СтарБев.

Регионална пиварска група СтарБев, са седиштем у Прагу (Република Чешка), у свом саставу има преко 4.000 запослених а послује на подручју Румуније, Словачке, Бугарске, Босне и Херцеговине, Србије, Чешке, Мађарске, Хрватске, и Црне Горе.

Серија престижних награда и признања, започета неколико деценија раније, настављена је и у овом периоду. Апатинска пивара је добитник награде „Бренд деценије“, „Најпопуларнији производ код мушкараца“ (акција „Бирајмо домаће“), а чак три пута у континуитету Знака „Најбоље из Србије“.

Годишњи капацитет Апатинске пиваре износи 4,5 милиона хектолитара, а у току једног дана произведе се некадашња целокупна годишња продукција (у другој половини 19. века, износила је 12.000 хл пива).

Америчка пиварска компанија Molson Coors закључила је током јуна 2012. године, аквизицију СтарБева-а, у чијем се саставу налази и Апатинска пивара. Овом аквизицијом формирана је нова пословна јединица „Molson Coors Centralna Evropa“ која у свом саставу има 9 пивара са око 4.100 запослених и продаје водеће брендове на тржиштима у Републици Чешкој, Румунији, Бугарској, Мађарској, Словачкој, Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Ова аквизиција укључује водећи међународни бренд ове пословне јединице, „Старопрамен“, који се пласира на тржишта у преко 30 држава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.