Коришћење реке Дунав као једне од главних саобраћајних комуникација, којом се, уз несигурне и у појединим годишњим периодима делимично или потуно непроходне копнене путеве, одвијао транспорт људи и животиња, огромних количина сировина и разних трговачких артикала, иницирао је интензиван развој апатинског лађарства.
Први професионални лађари, упућени су из Даља, 1739. године, у тзв. „војнички“ Апатин, који је у то време имао функцију провијантског центра, осијечке војне базе у ратним операцијама против Турске империје.
До значајног повећања представника лађарске делатности долази током коморске колонизације, од друге половине 18. века, када се, професионални лађари, долазећи из области око горњег тока Дунава и Рајне, трајно насељавају и своју професионалну егзистенцију везују за Апатин. Потреба за професионалним и искусним лађарима била је константна, а с временом се и рапидно повећавала. На овај позитиван тренд у развоју лађарства, утицали су бројни фактори.
Поред чињенице, да је захваљујући свом повољном географском положају постао транзитни центар за хиљаде колониста који су Дунавом довожени до апатинског пристаништа и упућивани на бројне дестинације одређене за насељавање, Апатин је паралено са тим имао функцију и транзитног пункта за огромне количине сировина и бројних готових производа.
Наиме, већ након 1748. године, за потребе великог броја новоформираних насеља широм Бачке, бродови су Дунавом, довозили огревно дрво као и велике количине дрвеног грађевинског материјала. Огромне количине дрвене грађе, утоваране су у бродове чак и у жупанији Арва (данас у Словачкој), као и у Лици, да би их затим, лађари, воденим путем транспортовали све до овдашњег пристаништа. Након тога, допремљени материјал је пребациван у запрежна кола и, у то време, веома лошим копненим саобраћајницама, превожен за израду разних објеката и делова кућног намештаја у колонистичким местима.
Интензиван и динамичан развој апатинског занатства, са широким дијапазоном продуката из бројних занатских радионица, имао је, такође, за последицу развој бродограђевинске делатности, а самим тим и повећање броја апатинслих лађара. Надалеко чувени апатински цреп и цигла, најквалитенији продукти бројних овдашњих циглана, годинама су превожени пловним објектима широм тадашње државе, са циљем задовољавања све већих потреба за овим грађевинским артиклом.
Из непосредне околине Апатина, као и из разних места широм Бачке, годишњи уроди жита сливали су се на апатинско пристаниште и складиштили, у ранијем периоду, у војни провијант и велики житни магацин. После тога, лађама-житарицама великог капацитета и носивости, жито се транспортовало Дунавом на разне дестинације.
Током 19. века, поједини апатински трговци, подижу за своје потребе магацинске просторе за жито на дунавској обали, и интензивно тргујући и користећи транспорт воденим путем, стичу огроман капитал који улажу у куповину пловних објеката.
Повећањем речне трговачке флоте, расте и потреба за још већим бројем искусних лађара, способних да својим знањем и умећем превазиђу све опасности пловидбе Дунавом, а које су у то време биле веома изражене.
Аутор: Томислав Шимуновић
