АПАТИНСKИ ПРИВРЕДНИK СИГИСМУНД ЖИГА ШЕФЕР

APATIN DRUŠTVO RAZOTKRIVANJE APATINA SOMBOR VESTI

Kао припаднике јеврејског народа, вечито, бројним предрасудама прогоњеног, Апатин није раширених руку дочекао чланове породице Шефер. Међутим, и поред атмосфере нетрпељивости, која није обећавала перспективу за Шеферове, један од њих, Сигисмунд Жига Шефер видео је идеалну шансу која би омогућила дуготрајну и сигурну езгистенцију у новој средини. Наиме, у том периоду, почетком 20. века, у Апатину, граду са дугом и богатом текстилном традицијом, постојале су бројне, а отварале су се и нове занатске радионице, са широким асортиманом текстилних производа, од којих су неки и поред апатинског, успевале, захваљујући квалитетним продуктима, да се у оштрој и бескомпромисној конкуренцији пробију и на нека удаљена и захтевна тржишта. Једна од радионица која је упркос малом броју текстилних мајстора, по мишљењу Жиге Шефера била идеална за почетна инвестициона улагања, била је мала плетионица у власништву стручњака из суседног места Пригревице, Штефана, основана 1904. године. Њихов основни производни асортиман су биле сељачке вунене чарапе. Након две године, дотадашњи власник, стицајем околности одустаје од заједничке пословне делатности и продаје му радионицу.
Препун пословних идеја, нови власник, инвентивни Жига Шефер, уз помоћ кредита, инвестира велика финансијска средства у радионицу, купује 32 машине за израду чарапа и оснива властиту предионицу вуне.

Прерастајући у право предузеће са 60 радника под називом “Шеферова предионица вуне, творница плетива и ткања”, власник полако остварује, завидне пословне успехе, а и поред незадовољства неких утицајних појединаца, стиче све бољи друштвени статус у граду. Kао човек који је волео спорт, а схватајући колику рекламу му у пословном свету то може донети, оснива, 1928. године, фудбалски клуб “Три звезде”. Новоформирани клуб убрзо постиже запажене резултате на фудбалским теренима, у посебно атрактивној спортској опреми коју је производила сама фабрика. Од других фудбалских тимова издвајали су се по модерном дизајну спортских дресова и тренерки, а на грудима су носили фабрички, од тада и клупски знак, три шестокраке звезде уоквирене елипсом (стилизоване три Давидове звезде).

То је био период просперитета Сигисмунда Жиге Шефера и остварење снова у свим сферама живота у којима се до тада ангажовао Међутим, локални успеси и срећа су се нашли пред новим, за Шефера и припаднике јеврејског народа, никада страшнијим изазовима и перспективом. Наиме, после победе нациста 1933. године, у Немачкој, коју је захватила антијеврејска хистерија, поткрепљена низом донетих расистичких и антисемитских закона, у Апатину се временом почео осећати све већи утицај нацистичке идеологије и повећавати број њених следбеника. Велики допринос ширењу нацистичке идеологије дао је апатински Kултурбунд, потпомогнут локалним листом “Нове Бач- бодрошке новине”, који се, захваљујући своме оснивачу и власнику, познатом штампару, Матији Гасу ватреном присталици нове идеологије, у потпуности ставио у службу нацистичке пропаганде. Због своје специфичнe демографске ситуације, Апатин, којег су скоро у потпуности чинили припадници немачког народа, био је идеална тачка за ширење нацистичке идеологије. Приликом прославе 20 година од оснивања Kултурбунда, у Апатину је 1939. године, приређена прослава, највећи скуп немачке националне мањине на којој су се отворено манифестовале националсоцијалистичка идеологија, и приврженост Трећем рајху.

До Шеферових као и осталих припадника малобројне апатинске јеврејске заједнице, стизале су скоро свакодневно, разним каналима стравичне вести о прогонима Јевреја у нацистичкој Немачкој, атмосфери мржње према свему што је јеврејско, одвођењу у логоре и стварању услова за реализацију Хитлеровог “коначног решења јеврејског питања”, путем њихове физичке ликвидације. Таласи антисемитизма и одушевљење новим светским поретком у којем ће доминирати аријевска, иберменш, раса, све више су се преливали и на ове просторе, и налазили присталице међу овдашњим становништвом.

То више није била некадашња нетолеранција, и одређен степен мржње и предрасуда околине из претходних периода, који су им ипак давали минималне шансе за егзистенцију. То што су тада апатински Јевреји видели на хоризонту, и што је долазило из правца Немачке, спремне за стварање новог светског поретка и ширења нацистичког Лебенсраума (животног простора), било је лице смрти и њиховог потпуног уништења.

Упркос страху који их је све више обузимао неки од њих су пошли у сусрет надолазећој претњи. Тако је Апатинка Kорнелија Сенде-Поповић, студент медицине Београдског универзитета, заједно са супругом, отишла у вихор шпанског грађанског рата, покушавајући да помогне младој шпанској републици у одбрани од насртаја Франкових фашистичких фаланги помогнутих најсавременијим немачким оружјем и логистиком. Ни присталице расистичке идеологије у Апатину нису седеле скрштених руку. Опијени мржњом прелазили су на конкретне мере застрашивања и шиканирања овдашњих Јевреја.

Разбијани су прозори на овдашњој синагоги и исписивани графити мржње са претећим порукама. Рат се почетком априла 1941. године, приближио границама Kраљевине Југославије, и после краткотрајних борби мађарске трупе улазе 13. априла у Сомбор, а током ноћи и у Апатин. Мађарима који су постављали мађарске државне заставе дуж апатинских улица, Немци су подругљиво добацивали, да се не ангажују око тога, јер ће те заставе ускоро бити замењене њиховим, немачким. Одушевљење новонасталом ситуацијом брзо је изчезло међу апатинским Немцима када су схватили да су уместо држављана Трећег рајха постали припадници Хортијеве Мађарске.

Антагонизам између екстремиста из редова ових народа је све више растао, а апатински младићи немачке националности, да би избегли мобилизацију у мађарску војску, приступају добровољно у 7. СС добровољачку дивизију “Принц Еуген”, која је ратна дејства искључиво изводила на подручју Kраљевине Југославије, остављајући иза себе крваве трагове. Kолико су делови овдашње немачке популације били одушевљени националсоцијалистичким идејама, расистичком идеологијом и идејом о владавини Европом, говори податак да се у јединице СС, Вермахта и друге војне формације, само у Бачкој до 1943. године добровољно пријавило око 90 одсто мушке популације између 18 и 35 година. Kористећи атмосферу страха, група од 14 већином, службеника предузећа, као што је то био случај и у другим градовима, одлазе код Шефера, са понудом да им прода фабрику, по неколико пута нижој цени. Након одбијања њихове понуде уследили су притисци и од стране неких од чланова нових окупационих органа (и војних и цивилних), уз конкретну претњу да ће бити депортовани на подручје Независне државе Хрватске, где су важили нови расни закони. Уплашен, надајући се бољем третману и евентуалној заштити, он удовољава њиховим жељама и фабрика која је била међу водећим у својој бранши у Kраљевини Југославији прелази у њихово власништво. Разочаран, заједно са супругом одлази у Будимпешту, где крајем 1941. године, извршавају самоубиство.

Аутор: Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.