NAJČEŠĆE KORISTE SKAJP, VAJBER, FEJSBUK, MESINDŽER
Digitalna pismenost se danas smatra normalnom i potrebnom, jednako kao što je to osnovna. Dakle, kao što znamo slova, čitati i pisati, tako bi trebalo da znamo i koristiti računar, internet, mobilne telefone, i dr. Ovi uređaji se smatraju modernom tehnologijom i stvara se utisak da je to nešto što je u naš život doneo 21. vek. Tako nam smešak na licu izazivaju baka ili deka za računarom, ličnim profilima na društvenoj mreži ili sa tabletom, a opet, podrazumeva se da se deca više ne igraju lutkama i loptom nego nekim od ovih tehnoloških čuda. Istina nije baš u potpunosti takva. Nisu današnji klinci smislili računar, a bake i deke nisu neznalice.
Istraživali smo šta kaže istorija računara o počecima, ali i šta kažu naši najstariji sugrađani o korišćenju ove tehnologije.
Za začetnika informatike smatra se Britanac Čarls Bebidž, koji je smislio prvu mašinu za računanje četiri matematičke radnje. Prvi programer je bila žena, Ada Bajron Lavlejs, a oboje su živeli u 19. veku, dakle, vremenu kada naše bake i deke nisu bili rođeni. U ranom 20. veku Alen Tjuring je pokrenuo razvoj računara na sledeći nivo, a Džon von Nojman je 1943. godine učvrstio razlike između hardverskog i softverskog dela. Istoričari idu i korak dalje, pa 17. vek uzimaju kao početak, jer su tada zabeležene prve ideje kako da mašina olakša čoveku računanje. Od ideje do realizacije trebalo je podosta vremena, ali da se neko nije zapitao – mi danas ne bismo uživali u digitalnoj tehnologiji. Tablet i mnogi drugi uređaji, peta su generacija računara. Što bi značilo da generacije koje će se tek roditi, već naveliko kasne za njima. Zvuči šašavo kad se posmatra iz tog ugla.
Sad, kad nam je jasno da nemamo razloga da se smejemo bakama i dekama, jer su oni mnogo mlađi od računara, proverili smo da li apatinski penzioneri poznaju modernu tehnologiju.
U porodici Horvat računar se koristi još od ranih osamdesetih godina. Kako su se pojavili tada čuveni Komodor računari, digitalni svet je stigao u njihov dom. Menjali su uređaje, već prema napredovanju, ali su retko ostajali bez njih. Izlazak na internet je bio novina koju su odmah prihvatili, a kao i većini, igrice su bile najzanimljivije.
– Sin je u Novom Sadu, kćerka u Nemačkoj i računar, odnosno, internet, sastavni je deo našeg života. Skoro svako veče se čujemo putem skajpa. Internet nam je olakšao komunikaciju, jer danas možemo i da ih vidimo. Taj kontakt uživo je neprocenjiv za sve nas, kaže Laslo Horvat.
Njegova strast su strateške igre pa deo slobodnog vremena voli da provodi gradeći svoj virtuelni svet. Supruga Kata više voli tablet.
– Zabavna je to stvarčica i ima mnogo dobrih opcija. Od razgovora sa decom i prijateljima koji su u drugim mestima i državama, do pronalaženja raznih zanimljivosti, npr. neki novi kulinarski recept. Mislim da u današnje vreme kompjuter i internet ne možete smatrati luksuzom nego redovnom potrebom savremenog života, rekla je Kata Horvat.
Katina majka Franciska Karačonji ima 82 godine i već godinama koristi računar. Skajp je odavno savladala, a nedavno je otvorila i fejsbuk nalog. Ne znamo da li je najstarija Apatinka na internetu, ali je njena volja za učenjem i savladavanjem digitalne tehnologije za pohvalu.
Zoran Medić je ceo radni vek proveo kao vozač, a poslednjih godina GPRS mu je postao redovan sadrug u vožnji.
– Nepotrebno je danas se otisnuti na put, naročito ako vozite u nepoznat predeo, bez GPRS-a. U velikoj meri olakšava snalaženje na putu, skraćuje rutu putovanja i pronalazi rešenje, čak i kada omašite skretanje. Kada otputujem u inostranstvo najviše mi znače mreže sa besplatnim pozivima i porukama. Najviše upotrebljavam vajber i mesindžer. Računar koristim već dvadesetak godina, ako ne i više. Kada uključim uređaj odem na internet i proverim šta ima novo na fejsbuku, jutjubu, prelistam sajtove lokalnih medija. Ne volim preterano politiku, ali vesti iz opštine pročitam, između ostalog i na vašem sajtu Radio Dunava. Ipak, najveći deo slobodnog vremena provodim u slikanju, kaže Medić.
Dragan Tadić iz Prigrevice ne koristi računar, ali to nije situacija sa mobilnim telefonom.
– Još nisam u penziji, fali mi nekoliko godina radnog staža, a do tada se vodim na birou. Supruga i ja se stalno preispitujemo da nabavimo računar. Kad odem kod kćerke u Apatin, gledam koliko je to dobra stvar. Mnogo toga me interesuje, a na internetu se mogu pronaći rešenja, ideje, materijali koje ljudi koriste u popravkama, izgradnji, uređenju kuće ili bašte. To je danas novi vid komunikacije koji ne možete zaobići i ja ga pozdravljam. Ima tu mnogo toga dobrog, ako ga na pravi način koristite, rekao je Tadić.
Katica Prelčec je pre nekoliko godina odlučila da kupi mobilni telefon i to zbog gunđanja prijatelja i rodbine.
– Kad god te zovemo nisi kući, bilo je najčešće što su govorili i onda sam rešila da kupim mobilni, pa da stavim tačku na te žalbe. Ali, oni koji vole gunđati i dalje gunđaju, – smeje se ova penzionerka. – Ne znam da li bih umela savladati kompjuter, ali nekako mislim da mi još ne treba. Mada, uvek smo u kući pratili trendove. Kad se pojavio radio prijemnik – imali smo ga, gramofon, kasetofon isto tako, televizor u boji, pa onda video rekorder, čak i ove za cd. Danas imam kablovsku. E, sad mi ostao samo računar, a nikako da se odlučim da li mi treba ili ne.
Naši sugrađani Stevo i Zorica Božičić su se podelili. On je na računaru, ona na mobilnom telefonu. Oboje su korisnici društvenih mreža, mesindžera, vajbera.
– Deca su svako na svojoj strani. Ćerka i unuk u Slovačkoj, unuka sa porodicom u Sloveniji, a mi u Apatinu. Nama je ova nova tehnologija neophodna da bi se čuli i videli. A, i prijatelje ponekad ne stignemo da posetimo, pa je fejsbuk ili skajp mesto gde se nađemo. Naravno, nismo ceo dan uključeni na internet, ali uveče, kad se obično svi skupimo, čujemo se i razmenimo koju reč, fotografiju ili samo pozdrav. Nama tako razdvojenima, mnogo znači što se možemo čuti i videti, kažu Božičići.
Milija Milka Bogdanović je penzionerka živahnog duha koja svoje slobodno vreme najrađe provodi napolju, u bašti, na livadi ili u šumi. Kćerka i zet su među prvima otvorili školu računara i prodaju u Apatinu, ali Milka ima svoj stav o modernoj tehnologiji.
– Ne volim te nove stvarčice koje te teraju da vreme provodiš sedeći u kući. Kćerka mi je donela računar, ali sam joj rekla da slobodno može da ga vrati. Meni je draže da po livadi berem lekovito bilje i uzgajam voće i povrće u bašti, nego da gledam u kompjuter. Ipak, nisam mogla da odbijem baš sve novine. Koristim mobilni telefon. Druga kćerka je u Novom Sadu, pa preko mobilnog možemo da se čujemo čak i kad odem do moje Bosne. Suprug voli kompjuter. Zbog bolesti se slabije kreće, pa mu odgovara da tako skraćuje vreme. Ja novosti čujem u društvu na kafici, a on preko kompjutera, veselo kaže Milija.
Penzionerka Anica Feher dane provodi u društvu unučice Anastasije.
– Slobodno vreme najviše volim da provodim u šetnji sa unučicom do vrtića, kroz grad. Kad god nam vreme dozvoli mi smo napolju. Nemam računar, ali imam mobilni, pa sve naše lepe trenutke zabeležim kamerom i podelim sa svojima. I oni imaju mobilne sa kamerama, pa razmenjujemo fotografije i poruke. To mi je za sada dovoljno, kaže Anica.
Može se zaključiti da apatinski penzioneri znaju šta je računar, tablet, mobilni telefon, čak i ako ga lično ne koriste. Nisu neupućeni, samo nekima skromne penzije ne dozvoljavaju da budu korisnici istih.
autor- Mara Vuković
