Анонимни донатор из Апатина поклонио је камп кућицу бескућнику. Он је заплакао и није могао да уђе, каже да је “прљав“
Бескућник Иван звани Тарзан прихватио је лекарску помоћ. Можда ће чист и уредан прихватити и нови дом
“Зашто не желиш да легнеш у кревет?”, питали су Апатинци бескућника, решени да га склоне од хладноће и смрада контејнера код којих већ пет година спава. “Нећу, прљав сам”, говорио им је. Очи су му засузиле и покрио се најлоном.
Прљав је, каже, да користи камп кућицу коју су му спремили и опремили, са меким креветом и мало намештаја. Радије ће остати код контејнера, делити храну са псима и мачкама, просити за који динар, да преживи дан.
Он није одбио само ракију “То брате мој, то ми треба”, чуло се испод најлона…
Чини се да га је стид, да се осећа недостојим да добије такав дар, да не заслужује топли кревет ни сигуран оброк. Нешто више од пуког сиромаштва мучи овог бескућника, а баш то је разлог више да од њега не треба бежати, већ му пружити руку. Људски.
Један од хероја ове приче из Апатина је професор физичког Милорад Мрђа. Он је покренуо тему о несрећном човеку на улици. Није могао више да гледа Ивана П, у граду познатог као Тарзан, како спава крај смећа.
Фотографисао је човека, како спава наслоњен на дрво, у смећу, покривен старим ћебадима. А ту је и најлон, да не искисне. Лице му је залеђено, без емоција, мимика, без осмеха или грчења, без било чега што очекујете од човека када му се обратите и у њега још уперите објектив вашег мобилног телефона. Поглед му сеже негде далеко, као да гледа кроз Милорада.
-Ако вам се можда чини да је напољу сад хладно (-5) сетите се да Ивану П. (71) званом Тарзан, и ова ноћ протиче сасвим обично. Он већ пет година спава на отвореном. И ова хладна ноћ је обична, као и хиљаде претходних. Он је и даље сам, самцат са својом немаштином и безнађем. Навикао је Иван да спава поред контејнера и да га ноћу пробуде штакори. Навикао је он да људи окрећу главу кад бацају џакове смећа у контејнер. Навикао је на гнушање кад уђе у продавницу да за неки испрошени новац купи нешто… Најбоље се осећа код свог дрвета и када се покрије ркетинама. Људи су га видели да дели храну из контеинера са псима луталицама и мачкама. То су изгледа његови једини искрени пријатељи… Дели ако претекне нешто… написао је професор на фејсбуку.
Уследили су ружни и злуради коментари. Не само да исмевају човека, комшију поред којег пролазе можда свакога дана, већ се ругају и самом покушају да му се помогне. Тиме показују сву нашу беду, али не материјалну, већ људску – сиромаштво духа.
Али, то није обесхрабрило Милорада и људе који не мисле тако. Нашли су начин да му помогну.
Упитали су га да ли има неку жељу. Kаже – одувек је сањао да има покретну кућу, јер га не држи место.
И јавио се један Апатинац, анонимни донатор. На имању СПЦ у центру града, а на стотинак метара од “његових” контејнера, поставили су камп кућицу коју је донатор обезбедио, опремили је, набавили храну и пиће, а у локалној продавници уплатили аванс, како би Тарзан могао свакога дана (у наредних месец дана) да купи храну и пиће у вредности од 500 динара.
Није могао да прихвати. Није само сиромаштво оно што га тишти, он се осећа недостојним, прљавим.
-Епилог ове тужне приче је да наш бескућник Иван Петровић (Тарзан) не жели да користи камп приколицу и њене удобности. Сви присутни су га убеђивали сигурно сат времена – написао је професор.
А овако је описао разговор са бескућником, који није могао да крочи у свој нови мали дом.
“Остаћу овде до Ускрса а после одлазим”, више пута је поновио…
“Зашто не желиш да легнеш на кревет?”
“Нећу, прљав сам”
“Па то је сада твоје, шта те брига”
-Очи су му се тад засузиле. Покрио се најлоном по глави… Нисмо знали шта да радимо. Понуђено му је шишање, купање и ново одело. Све је одбио… “Оставићемо ти кључ од камп приколице у продавници. Тамо имаш сваки дан за 500 динара да пазариш храну јеси ли то заборавио?”, – “Нисам”, одговорио је. “Донеће ти брат ракије сутра”, додао је у одласку купац приколице… “То брате мој, то ми треба” чуло се испод најлона… – сведочи професор.
Ипак, Тарзан више није на улици, бар за сада.
Пронађено је решење, збринула га је хитна помоћ и одвела на хирургију, јер психијатријску помоћ не жели да прихвати.
-У почетку је показивао знакове отпора али стручним прилазом лекарске службе пристао је овај пут да му се помогне… У болници ће му пружити сваку лекарска помоћ. Биће и “дотеран” тј. спреман да у понедељак буде смештен у старачком дому. Захваљујем се свима који су учествовали у збрињавању овог несретног човека. Захваљујем се и анонимном донатору камп приколице. Захваљујем се и појединцима који су на друштвеној мрежи фејсбук својим писањем и коментарима такође допринели да се грађани боље упознају са несрећом овог човека – написао је професор.
Приколица је сада спремна да прими Тарзана, ако се одлучи. Или – неког другог бескућника.
И док су се неки тек након овог епилога ругали целој причи, Милорад је написао “Победио је човек”. Јер, добро дело је учињено, човек је спасен са улице, а кућица је ту, спремна да било кога спасе од хладних ноћи, смећа, пацова и омаловажавајућих погледа.
–Он је све проблеме превазилазио молитвом. Kад му је тешко, молио се Богу. Човек је из Апатина, а због једне породичне драме остао је без куће. Од тада је на улици. Психички је нормалан и стабилан, а када смо га убеђивали да уђе у кућицу показао је своје емоције. Вероватно ће из болнице поново изаћи на улицу, па ћемо видети да ли ће хтети да оде у приколицу. Сада је чист, изгледа пристојно и знатно млађе, а када сам га питао да ли је болестан рекао је само да га боле леђа. Невероватно је да нема никакво обољење, да му је било потребно само да се окупа, јер пет година живео је без икаквих хигијенских услова, ко зна какву је воду пио – прича за “Телеграф” професор Мрђа.
Победио је човек, јер, у целој овој причи покзало се да новац и кућа, као материјалне вредности, нису једине ствари које фале бескућницима да би живели срећније. Фали им и људска рука, разумевање, саосећање.
Радио Дунав /Матеја Бељан, телеграф.рс