РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА УСПЕЊА МАРИЈИНОГ

VESTI

Након катастрофалне поплаве (1795.), која је у потпуности девастирала велики део грађевинског фонда Апатина, почиње, крајем 18. и почетком 19. века, динамичан период формирања новог, урбаног дела Апатина.

Поред низа јавних грађевинских здања (школа, општинска кућа, месница, гостионица, итд.), једну од кључних урбанистичких тачака, новоформираног градског језгра, представља објекат сакралног карактера, римокатоличка црква Успења Маријиног.

Како је Апатин у том периоду имао велик број искусних, и у широј регији изузетно афирмисаних мајстора, зидарске, тесарске и кровопокривачке струке, реализација овог захтевног грађевинског подухвата, поверена је једном од најискуснијих апатинских грађевинара, Јохану Гемахеру (поред Апатина, био је ангажован и на изградњи низа репрезантативних и захтевних грађевинских објеката у Сомбору и околини).

Након коначно дефинисаног грађевинског плана (у једном моменту се одустало од првобитног плана и одлучено да се прави већи објекат) и обезбеђивања финасијских средстава, почело се, 1795 године, са изградњом. Интензивни грађевински радови трајали су све до 1798. године, када је овај црквени објекат завршен.

Црква Успења Маријиног је подигнута у Главној улици, која по њој, од тога момента добија официјелни назив-Црквена улица. Постављена је на саму регулациону уличну линију и представља тробродну грађевину, чија дужина износи 25 бечких хвати, а ширина 10 (1 хват-1,896 м), са широко развијеном главном фасадом, са по четири прозорска отвора у приземљу и на спрату. На спрату је балкон ношен трима барокно профилисаним консолама, са оградом од кованог гвожђа барокно-рокајне стилизације. Црквени торањ се подиже из прочеља главне фасаде, која има карактеристике “Копф” стила или подунавског барока. Уз леву страну апсидалног дела (у форми непотпуног полукруга), фланкирана је једноставна сакристија.

Унутрашњост цркве Успења Маријиног осликана је је први пут од стране печујског уметника Максрајтера (1882.), да би у оквиру прославе великог црквеног јубилеја-стогодишњице изградње овог верског објекта, 1898. године, била поново осликана. За овај изузетно захтеван посао били су ангажовани сликари Франц Лор и Карл Грајнер (ликовни уметник из Апатина). Без обзира на изузетан квалитет реализованог пројекта долази до следећег потпуног осликавања, које и данас краси унутрашњост црквеног здања. Ентеријер овог сакралног објекта је декорисан у необарокном стилу, бојеним орнаметима антропоморфне, флоралне и геометријске форме. На своду централног наоса, налази се неколико новозаветних композиција урађених темпером, у “ал сеццо” техници (техника сликања на сувој подлози-малтеру). Декорисање је поверено апатинском сликару Рудолфу Удварију, који је, 1939. године, на основу предложака минхенског уметника Рихарда Холцнера успешно реализовао овај, за њега, најзахтевнији задатак (осликао је пре тога још неколико цркава, а након рата ентеријер велике сале Дома културе и један зид свечане сале СО Апатин).

У олтарној апсиди је ситуирана велика олтарна пала (слика), непознатог мајстора, урађена у техници уља на платну , на којој се представљена сцена успења Богородице.

Прве оргуље за цркву Успења Маријиног, израдио је, 1797. године, чувени апатински градитељ оргуља Кашпар Фишер. У питању су биле изванредне бимануалне оргуље са 16 регистара, а које су представљале синтезу високог занатско-технолошког квалитета и уметничке компоненте (биле су у употреби све до 1912. године, када су замењене новим).

Поред статуа св. Петра и Павла, поклоњених од стране апатинског рибарског еснафа, из црвеног инвентара уметничких артефаката, посебно се издваја барокна статуа Црне Богородице или црне Мадоне, израђене од дрвета. Богородица је представљена у стојећем положају, са малим Христом у левој и скиптром у десној руци (на главама имају позлаћене круне). Иако је њихово тело црно, фацијални детаљи немају негроидне карактеристике. Црквена слава или популарно-Кирбај, обележава се 15. августа.

На основу предања, приликом постављања камена темељца и чина свечаног освештања, 15. августа 1795. године, наводно је била посађена младица такозваног трновог дрвета, чијим је венцем или круном од трња, према Библији, тј. Новом завету, симболично, приликом мучења, крунисан Исус Христ за краља Јудејског. У питању је дрво гледичија (Гледитсиа триацантхос), које за ту пригоду донето из Свете земље, из града Јерусалима. Приликом невремена, 02. августа 1996. године у дрво је ударила муња и оштетила велики део крошње, откинувши изузетно крупне гране. Том приликом, делови оштећеног дрвета, пали су на споменик Светог Тројства, ситуираног у непосредној близини и нанели му значајна оштећења (поједини делови камених скултура су препели знатну девастацију и до данас нису реконструисани).

Аутор-Томислав Шимуновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.