ОСЛОБОЂЕЊЕ АПАТИНА 1944. ГОДИНЕ

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

После неколико дана од напада непријатељеских снага на Краљевину Југославију, мађарске окупационе трупе 11. априла прелазе југословенску границу и већ 12. заузимају небрањени Сомбор, а током ноћи улазе и у Апатин. Успостављањем прво војне, а касније и цивилне окупационе власти, ситуација у граду се драстично мења. Долази до излива мржње према припадницима јеврејског народа и напада на њихову имовину. Становници словенског порекла који су насељени у Апатину, после 1918. године, а нису били држављани некадашње Аустроугарске монархије (претежно чланови административног апарата, привредни и просветни радници, судије, припадници жандармерије, итд.) исељавани су у места и крајеве одакле су дошли. Под утицајем нацистичке пропаганде велик део младића, добровољно (до 1943.) ступа у немачке јединице, већином у 7. СС добровољачку брдску дивизију „Принц Еуген“ (уз бестијалне одмазде над цивилним становништвом, борбена дејства вршила искључиво на подручју некадашње Југославије), док је знатно мањи број регрутован у мађарску војску. Након преузимања власти у Апатину, 19. марта 1944. године, од стране немачког окупационог режима, долази до хапшења припадника јеврејског становништва и њихове депортације у концентрационе логоре смрти, од којих је мали број преживео (само њих 10).

Схвативши да је, под снажним налетима здружених снага Народноослободилачке војске Југославије и јединица совјетске Црвене армије, немогуће пружити неки озбиљнији отпор на подручју Војводине, немачке војне формације почињу повлачење према Мађарској. Према усвојеном плану, са њима се и из Апатина, већ током августа, а нарочито између 17. и 19. октобра, почео евакуисати један део немачког становништва.

Нешто раније, 01. октобра, доласком Милоша Ланчушког-Уроша (политички секретар СК КПЈ за Апатински срез) у униформи немачког официра, формиран је илегални Народно-ослободилачки одбор (НОО), у који су изабрани: Станко Миљевић (председник), Миливој Избрадић (секретар), Ђока Ћурчин и Бранко Комненов (чланови). Добивши обећање да ће после рата бити ослобођени, 18 морнара мађарске речне флотиле, након успостављеног контакта, 13. октобра, предало се са наоружањем (18 пушака и један пушкомитраљез) члановима НОО. Последњи припадници СС јединица под командом унтерштурмфирера (потпоручника) Сепа Мајера (рођеног Апатинца) напуштају Апатин, 20. октобра, и тиме слабе позицију преосталих непријатељских снага, што у великој мери ствара услове за коначно ослобођење града. У самом граду била је још једна мађарска јединица (преко 100 војника), која се, такође, после процене о бесперспективности пружања отпора, предала. На основу расположивог људства, мотивисаног за значајнија борбена дејства и знатне количине прибављеног оружја, а у складу са све сложенијом ситуацијом (Немци са барањске стране су покушавали да моторним чамцима одвуку шлепове), приступило се формирању месних партизанских формација. Формиране су две јединице величине чете, са војним руководством. За командира прве чете постављен је дотадашњи председник НОО, Станко Миљевић, док је командир друге постао Фрањо Остружњак. Командир Остружњак је убрзо погинуо приликом обиласка чете, чије је седиште било у Рибарској централи, од митраљеских метака испаљених са десне, барањске стране, где су се већ стациониране елитне немачке јединице (гренадирска дивизија „Бранденбург“ је била распоређена од ушћа Драве у Дунав до Батине). Након борби јужно и северно од Апатина, 24. октобра 1944. године, борци 6. војвођанске бригаде коначно доносе слободу Апатину, да би после неколико дана, 27. октобра, у град ушли и делови јединица 75. стрељачког корпуса, 57. армије, 3. украјинског фронта.

Ослобођење није донело коначан мир у Апатин, јер се и он убрзо укључио у припреме за битку чији је био циљ успостављање мостобрана код Батине (дао допринос у попуни јединица новим борцима и у збрињавању рањеника).

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.