ЗАНИМЉИВОСТ ИЗ СВИЛОЈЕВА : ПУТЕВИ ПРИЈАТЕЉСТВА

APATIN VESTI ZANIMLJIVOSTI

Време је годишњих одмора па је и гранични прелаз код Богојева ових дана буквално „окупиран“. Колоне возила иду са једне на другу страну а цариници имају пуне руке посла. И, све би текло устаљеним распоредом да се није појавио он …

Из правца Хрватске ка Србији иде возило, нит ауто нити мотор. Нешто највише налик оним свемирским возилима који су се возикали по месецу. За воланом господин којем се испод кациге оцртавају лепо неговани бркови. У том часу све активности на граници су обустављене, и сви погледи усмерени у том правцу. Наравно царинске формалности су брзо завршене и ово возило, нит ауто нит мотор је наставило пут ка Свилојеву. – Обрадовао ме је позив Давида Тараса мог другара из детињства да се након толико година видимо. Он је сад у Аустралији, али сваке године са супругом Зорицом долази на своје имање у Свилојево. Идеално да се сретнемо и присетимо дана младости, каже 67. годишњи Мирко Крнетић из Тополине код Нашица. Овај витални човек у седмој деценији живота је у правом смислу авантуриста.

Највећи део живота је провео на грађевинама Аустрије, Немачке и Италије, а онај мањи део је користио за путовања. Пропутовао је целу бившу СФРЈ. Свуда има пријатеље са којима се и данас радо чује и види. Мењао је возила. Некад је возио Џип Нисан Патрол са којим је знао да заобилази разне препреке на путевима, па пољима и долинама стизао до циља. Овај Квотербајк има већ две године и каже за ништа га не би мењао: Купио сам га половног. Нема теорије да га возим по киши. Станем покријем га и кад киша престане идемо даље. Зато је и после осам година као нов, истиче Мирко. Стизао је он са својим возилима на све стране па и до некад заједничког Јадрана. У Пули му је највећи другар био чувени Мате Парлов за којег каже да такве људине надалеко било није. Помиње и дружења са Бруном Лангером из „Атомског склоништа“… Причи и сећањима никад краја, али треба ићи даље.

Пољупци, стисак руке и сузе у очима старих другара. Мирко пали своју машину и уз махање поручује: Овај мој „Гамаx патрол“ чека моју следећу наредбу. А ја се већ припремам и за који дан идемо на Козару. Машина, нит мотор нит ауто креће опет ка граници. Којој граници? Док је оваквих људи, границе нема, нити ће је бити.

аутор: Софија Пуалић Шперо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.