Danas se navršava 24. godine od stradanja više pripadnika JNA tokom napada hrvatskih snaga na vojne objekte JNA u garnizonu Bjelovar, septembra 1991. godine. Kako je saopštio Veritas, 29. septembra 1991. godine, pripadnici Zbora narodne garde (ZNG) Hrvatske otpočeli su opšti napad na sve vojne objekte JNA u garnizonu Bjelovar, koji su tada već 15 dana bili pod totalnom blokadom. Pošto je, tvrdi Veritas, izostala pomoć viših komandi JNA, a situacija nije davala šansu za dalju uspešnu odbranu, komandant 265. mehanizovane brigade pukovnik Rajko Kovačević, naredio je obustavu dalje odbrane, odlaganje oružja, predaju vojnika i starešina i njihovo postrojavanje u krugu kasarne, nakon čega su pripadnici ZNG ušli u kasarnu iz koje se više nije pružao otpor… (Deo teksta iz dnevnih novina Blic) Jutros valjda prva informacija, koja mi je privukla pogled. I još je tu kao i sećanja. Na jednu socijalno uređenu zemlju i mnogo zdravog smeha. A onda, odrastanje i ulazak u svet odraslih, toliko drugačiji od onog očekivanog. Sve što su nas do tada učili odjednom je postalo “nakaradno”. Mirne ulice kojima sam volela da šetam vraćajući se iz grada, odjednom više i nisu bile tako sigurne. Rat. Reč koja gluvo odjekuje, valjda u svakoj glavi koja nije sposobna da oseti mržnju niti da razume razlog istoj. I zato od jutros vraćam sećanja na neka lepša vremena. Možda sam bila samo previše nezainteresovana ili mlada da bih primetila da se nešto sprema. Možda nisam bila dovoljno pametna. Nisam ni sad, ali je i više nego očigledno da je ponovo došlo “vreme promena”. Ako smo samo “trunčicu” mudriji nego što smo bili, nećemo dozvoliti da budemo marionete zarad tuđeg ludila. I nikada više ne bi trebalo dopustiti da jedan mladi dvadeset jednogodišnji slikar ostane bez dela sake, sedamnaestogodišnjem plavookom dečaku dum dum metak uništi karijeru fudbalera… da golobradi mladići skoro deca glume odrasle ljude.
