“Među starijim osobama rasprostranjeno je siromaštvo i socijalna isključenost, a uslovi stanovanja i struktura potrošnje lošiji su u poređenju sa ostalom populacijom”. Ovo je danas izjavila direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović, povodom 1. oktobra Međunarodnog dana starijih osoba. “Međunarodni dan starijih osoba je poseban dan za starije osobe širom sveta. Slogan ovogodišnje kampanje „Osobe 60+, računajte na nas” izabran je sa ciljem da se skrene pažnja javnosti na činjenicu da će starenje populacije i populaciona dinamika oblikovati ključne izazove za razvoj sa kojima će se svet suočiti u 21. veku. Neobraćanje pažnje na starije osobe znači da se ne obraća pažnja na 20 posto svetske populacije do 2030. godine, kada će biti više ljudi starijih od 60 godina nego dece mlađe od 10 godina, pri čemu će te brze promene u starosnoj strukturi pre svega zahvatiti zemlje u razvoju. Obeležavanje Međunarodnog dana starijih osoba 2015. godine ima za cilj da ukaže javnosti da je uvažavanje demografskih trendova i socijalna inkluzija starijih osoba od presudne važnosti za kreiranje održive urbane sredine koja promoviše jednakost, blagostanje i prosperitet zajednički za sve građane”. Ovo iz ugla običnog građanina i te kako može da zvuči sebično. Zbog koga obeležavamo ovaj dan, zbog njih ili nas samih? Nećemo “ni trepnuti”, a godine će proleteti. Šta, ako jednog dana u budućnosti ne budu lepo postupali sa nama? Pa hajde da makar iz sebičnih razloga budemo pažljivi prema starijim osobama, bile one u krvnom srodstvu sa nama ili ne. I to ne samo na današnji dan. Starost je sinonim mudrosti, starost je vezana za sve one lepe emocije, naborana koža na šakama nije ružna, one su nas često milovale, Jeste što su stariji to su naporniji, zahtevniji, svaka negativna osobina je vidljivija, postanu usporeni, zaboravni, ponekad namćorasti, čak zli. Oprostimo im, ne samo zato što ćemo jednom biti i sami takvi. Starost nije teška samo nama, više je njima. Potrudimo se da im je olakšamo, ne samo nežnošću i pažnjom, iako se često ponašaju kao deca, ipak su to odrasli ljudi. Poštujmo ih da ne izgube samopoštovanje, jer ne postoji ništa strašnije što može da im se desi. Moje detinjstvo obeležile su dve jako bitne osobe, Eva Neni, švabica koja je živela u kući do naše, naoko gruba i nepristupačna, okružena mačkama i moja baka po majci. A volela nas je Eva Neni… Mi deca smo to znali, niko nije morao da nam kaže, pa čak ni ona sama. Prve reči koje sam napisala, bile su delo njenog truda. To što nisam zaboravila kako “Petrovače” imaju divan miris, a kolači od ove sorte jabuka sa ukusom cimeta su ukusniji nego bilo koji drugi kolač, takođe je njena zasluga. Kada bi roditelji bili ljuti na mene i sestru skrivale smo se u sigurnosti njenog doma dok bi nam grejala domaću supu neobičnog ukusa (ipak smo tvrdile da niko ne ume da je skuva kao naša Nenika, iako ni sličnu nikad pre toga nismo probale). Za sve katoličke praznike, deca iz komšiluka su dobijala paketiće od nje, a nije živela raskošno. Daleko od toga. Moji su brinuli o njoj, posebno baka, kad više nije mogla da brine o sebi, što joj je verovatno teško padalo, jer je bila izuzetno ponosna. Sećam se, pre mnogo godina, granate fijuču, više manje blizu, dovoljno da uplaše sve u komšiluku. Ljudi uspaničeno beže u podrume, moja porodica u komšijski, a ja tvrdoglavo stojim ispred Nenikine kapije i dozivam je. Mama me moli da pređem preko, viče, znam,plaši se, za moj život, verovatno i sopstveni. Ipak ne mogu da se odmaknem od drvene kapije, tamo je naša Eva Neni, mnogo divnih trenutaka, mršava izborana starica, stalno namrštena, a meni ipak jako draga. Još uvek mogu da čujem odjek sopstvenih udaraca i mamin plačni glas “Poginućeš zbog babe od osamdeset godina!”. Eto nisam, kao i niko od mojih sugrađana, Eva Neni je mirno prespavala noć, a ja sam nastavila da budem pažljiva prema starim ljudima do dana današnjeg. Možda zbog nje, a možda zato što je to ljudski. Ne znam, niti je bitno. Znam samo da me razneži svako izborano lice i pogled na izrađene, izborane šake, skoro kao dečiji osmeh.
