Odnedavno neka draga mi i voljena lica odlaze. (Nadam se na neko mnogo bolje mesto)
Prvi put otkad je nema pomislila sam da je možda ovako i bolje. Njeno dobro srce ionako ne bi podnelo ovoliko boli.
Sinoć sam se mnogo smejala. Da oraspoložim drugaricu. Više se ne smejem slobodno, u mene se uvukao neki strah, strah da moja razdraganost privlači nesreću. (Znam zvuči blesavo)
Nije ni čudno što sam postala užasan namćor.
I njanjava.
Kada bi moglo da se izmeri na kantaru, ovako matora i luda plačem upravo onoliko koliko sam se nekada smejala. (Možda i trunčicu više)
Zaboravila sam da bi joj danas bio rođendan. Po prvi put otkako znam za sebe. Plačem neutešno.
Plačem i zato što više nema Pede, predobrog očuhovog brata. Pronađen na polju. U nekoj zabiti u Srbiji. Sam. Vraćajući se sa slave samo se ugasio. Kako je i živeo celog svog života i pored žena koje su ga volele. Sam. Valjda mu je tako bilo suđeno.
Plačem kao nekada šestogodišnja devojčica ispred visoke kapije čiju bravu ne može da dohvati, obrišem skoro ljutito suze pa se široko osmehnem setivši se ruku koje me kroz prozor unose u okrilje omiljenog mi kutka iz tog perioda. Skoro pa mogu da čujem smeh, mnogo zdravog smeha. Sa nekim čudnim nedefinisanim osećajem prisećam se strica i njegove tadašnje žene Slavice koji su me voleli kao što bi voleli sopstveno dete. Da su ga imali.
Srećan ti rođendan ljubičice.
Mirno spavajte dragi moji.
