Razgovor dva vremešna “gospodina” u ranim jutarnjim satima na zelenoj pijaci.
– Prijatelju stari, dobar ti dan, kako porodica, unučad, prošlo je mnogo vremena otkad smo se poslednji put sreli, odavno nismo odigrali partiju tablića. Javi se, žurim, čekaju me moji. Razgovor se odvija u mojoj glavi.
-U’vatio sam dobru ženku. Iz Crvenke je. Samo da vidiš kakva je. Delić razgovora koji je stvaran i koji će narednih meseci tek da bude u mojoj glavi.
Hodam i preispitujem poznavanje lova. Mene je priča asocirala na hvatanje neke živuljke, uglavnom glodara, ali sam dala prostora još nekim životinjicama da se nađu u centru zbivanja.
U’vatio čovek miša, psa ne bi trebalo da lovi. Možda jazavca?
Jazavac nije u ženskom rodu ludo od žene. I ko još ide da lovi jazavce? I to baš u Crvenku. (Samokomuniciram, briga me, ako može čovek da ‘vata u Crvenki jadne male miševe ili jazavce mogu i ja da pričam sa svojim drugim ja)
Ne liči mi baš na lovca, a nije nešto ni preživahan da bi mogao da ide u krivolov… Ma lovačke priče, mislim se. Počinjem da pevam pesmicu citirajući gospodinovu rečenicu.
Odjednom mi sine.
Joj, pa on je našao ženu! O mene glupe. Pa neka mu je sa srećom, finom gospodinu sa zelene pijace.
“Žao mi žena…” (Ali sam nastavila igru zamišljanja i pokušala da mu izmaštam sasvim prigodnu gospođu, neku mnoogo jaku i maljavu!)
