Najveće tuge i radosti nekako su mi se oduvek dešavale u mesecu junu i upravo u ovom koji „krckamo“ polako, ali sigurno. Beli januarski dani su puni nagomilanih emocija.
U januaru je rođena moja majka, sestra, drugar iz detinjstva i prijatelj za celi život, drugarica iz školske klupe u osnovnoj, takođe prijatelj za celi život, drugarica iz srednje koju istina, ne viđam, zbog fizičke udaljenosti, ali se redovno čujemo putem društvenih mreža. Volim je onoliko koliko sam je volela dok smo delile sve one tinejdžerske tajne.
(U poverenju, često budem ljuta na majku, sestru i drugara, večiti sukob jarca i lava. U ovoj situaciji tri na jednog. Totalno nefer borba. Iako pričam za šestoro. Pa se durim kao razmaženo dete ili im očitam lekciju. Kad sam krivac, lepo se izvinim, makar ćutke, nekim postupkom, pa guramo dalje. I sve praštam, čak i kad nisu u pravu, puno mi srce njih)
U januaru je bio rođen i on, koji je zaslužan za moje rođenje. Skoro ga se i ne setim, osim kad vidim sopstveno lice u odrazu ogledala i ogromne plave oči, jedino nasledstvo. Sećanje na povremene, skoro slučajne susrete nije vredno pomena. Obeleženi su sebičnošću čoveka kojeg skoro pa da i nisam poznavala. Naučila sam da to shvatim kao dar, a ne kaznu.
Dvadeseti januar, mračna devedeseta, bela noć, bela soba, škripa automobilskih guma… Previranja u zemlji i jednom mladom životu. Data mi je još jedna šansa.
Januar 2017. Bolničke sobe i strah da ne činim dovoljno za dvoje ljudi koji su obeležili moje odrastanje i život. Ma koliko činila. Tiha strepnja.
Šesnaesti januar, dan kada si zaspala. Godina tuge. Pokušavam da izvučem na svetlost dana sva lepa sećanja i trenutke provedene sa tobom.
Tu si ti, znam ja. Pečeš krompiriće, one tvoje, najukusnije. Kuhinja odiše mirisom sigurnosti i topline. Naše malo utocište, mir i snaga. Volim kad mi kazu da ličim na tebe. Iako to nije istina. Samo nam je srce isto, osetljivo, a jako. Nedostaješ… Užasno nedostaješ…
