Ljudski um je savršeno čudan. I kompleksan. Pohranjuje informacije, događaje, mirise, lica… i čuva ih dok god ne poželimo da ih se setimo. Na nama je da ih izvučemo na svetlo dana ili zauvek prepustimo zaboravu.
Biram zaborav.
Za sve loše dane, mesece, godine. Za sve što je moglo, a nije.
Preživeli smo sa ponekim skrivenim ožiljkom ili otvorenom ranom. Preživećemo i ove, a i one buduće, možda samo za nijansu „luđi“ nego što smo bili. Pa kad sve prođe, igraćemo valjda na kartu kolektivne amnezije. Za sve ono što je moglo, a nije.
Moja odluka je definitivna i čvrsta, a ja sazdana od nesalomivog „materijala“. I veselog nekog. Dovoljan je samo tračak sunca pa da prevlada moja lucnuta priroda. I verujem, (a vi kako hoćete, da nas prave u „fabrikama“ kao recimo krpene ili drvene lutke, deo po deo, a na nama je da finiširamo „proizvod“ tj. sebe same) Mada mi je simpatična i ona da smo potekli od majmuna i da smo evoluirali, naravno, samo pojedini „primerci)
Istina, još uvek ne znam kako sve ovo da definišem. Jednom možda hoću, nikad se ne zna. I ovde ću „razviti teoriju“, ali nekom drugom prilikom.
Danas nije moj dan.
Tek ponekad dopustim sebi da me rastuži poznati miris ili osećaj već viđenog. Uhvati me nespremnu. To su obično neki ovakvi ili slični, tmurni dani koji mirišu na kišu. Rekoh jednom da ne volim jesen, a po svemu sudeći ona mene ono baš, baš mrzi.
