TRGOVKINJE, BELO ROBLJE !
Znam najmanje desetak žena koje su promenile nekoliko trgovina i pekara radeći kao prodavačice. Posle najviše tri meseca dobijale otkaze. Kružeći tako od trgovine do trgovine dobijala su slična naređenja od vlasnika, odnosno gazda, koji su ponekad suroviji i od nekadašnjih robovlasnika.
Pre svega, retko ko od njih, u popunosti prijavljuje svoje prodavačice, te time ne ispunjavaju elementarne obaveze ni prema njima ni prema državi, odnosno zakonima. Rečju, one uglavnom rade na crno. Daj šta daš. Muka naterala. A to daš često ne prelazi ni 15.000 dinara što je čak ispod zakonskog minimuma.
Niko od njih da prijavi inspekciji jer šta dalje? Ko će ih nadalje primiti? Ćute i trpe.
To što svaki put kad izgube posao dobijaju stres, što su im familije često gladne, gazde ne zanima.
Pa zar nisu to robovlasnički odnosi u 21. veku?
Mislim da bi za svega nekoliko dana u našoj omalenoj varošici bilo lako utvrditi ko su te gazde a ko trgovkinje, belo roblje.
NEZADOVOLJNE GAZDE
Elem, kad smo kod trgovkinja, da vidimo zašto su njihove gazde (čitaj moderni robovlasnici) ovih dana nervozni i nezadovoljni. Pecnula ih sledeća stvar: Poreska uprava najavila online fiskalizaciju po kojoj će se sve kase umrežiti a podaci stizati istog časa kod poreznika.
Nisu gazde nezadovoljne što će morati imati takve kase, što je, kažu, novi udar na njihov džep. (Setimo se tako su protestovali kada su se uvodile fiskalne kase).
Nezadovoljne su gazde zbog nečeg drugog, daleko opipljivijeg, i skupljeg po njih, nego što je modernizacija kasa.
Ukratko, neće se muvati toliko sa fiskalnim računima jer će biti pod kontrolom direktno poreznika.
A nije nepoznanica da prodavnice sa stotine artikala, bilo prehrambenih, bilo tekstilnih, u centru grada, danima uopšte ne prometuju, ili prodaju simbolično prikažu, sa na primer, dnevno 500 dinara. Pa nije vrag da butici u centru grada imaju promet 0 ili nešto preko nule.
Zbog toga su gazde nezadovoljne. Bez fiskalne kontrole oni zarađuju, isto kao i na gore nerečenom, belom roblju od trgovkinja.
Da nije tako ne bi prodavnice nicale ko pečurke, a retko koja se ugasila.
POŽELJAN MUŽ
Netom je moja drugarica C. proslavila rođendan. Sve nas je ipak najviše oduševio njen suprug. Naime on je rekao ženi: “Ej, nemoj da se mučiš da praviš tortu i kolače. Dosta si se ti kroz život nakuvala i napekla. Pogotovo kad su deca bila mala. Ja ću sve pribaviti”. I tako bi. Market rešava sve.
Komentarišući kasnije rođendan naše drugarice došle smo do zaključka da je baš takav muž poželjan. Zbog toga odlučismo da mi njega već sledećom prilikom, negde na obali Dunava častimo, a njegov primer istaknemo.
GREŠKE
Kaže mi jedan kolega da misli da nikada u višedecenijskoj novinarskoj karijeri nisam pogrešila, kao što mladi i neiskusni znaju uglavnom iz nehata da pogreše. Jesam kolega. Nema čoveka bez greške. Svi ponekad grešimo i prema bližnjim i prema daljnjima. No, sve je to na individualnoj meri savesti i sastavni je deo ovog kratkotrajnog i jedinog života. Baš kao i praštanje.
autor: Sofija Pualić Špero
