ŠTO JAVNIJE, TO TAJNIJE
Moj drug, prosvetni radnik, odlučio da iz ove javne službe pređe u privatnike. Kaže da je došao do zaključka da je najbolja varijanta javno-privatno partnerstvo. Poput primera ATC-a, iliti, zelene pijace u našem gradu, na licitaciji. On misli da svi znaju, a tobož niko ne zna, šta je tu javno šta privatno te da shodno tome i on može u nekoj varijanti da se obogati na račun javnog (čitaj opštinskog). Međutim smetnja mu je što nije istaknuta politička figura pa ne može da prođe šemu javnog.
Pitam ga ozbiljno šta je to javno? Sve mislim kada se već zove javno, trebalo bi da bude transparentno, odnosno svima dostupno. E, kaže on, u tome je kvaka. “Što javnije, to tajnije”.
Nađoh se tu u čudu neviđenom. Do juče sam, naime smatrala, da je javno istovremeno javnost. Nekako se to podrazumeva. Ali, reče mi moj budući javno-privatni preduzetnik, da to nisu samo terminološke zablude oko javnog i privatnog, već čista realnost.
Moj prijatelj, naime je mišljenja, da je sve “javno” zapravo “privatno”. Sve se zapravo kešira. Samo je pitanje da li iz sopstevnog džepa ili kase građana. “Ma svi su oni privatnici, samo što je neko lovu dobija kroz budžet od građana, a neko je ima u sopstevnom posedu” reče moj prijatelj prosvetar.
Kako je moj prijatelj prosvetar skužio igranku, odmah sam mu rekla, da se priključujem toj kvazi šemi njegovog javno-privatnog partnerstva. Možda se u ovo zrelo doba obogatim. Odem recimo na Bahame, ili, što mi je oduvek želja bila, na ostrvo Bali, “gde sunce večito pali i žari”. A tamo bih onda mogla da natanane razmišljam šta je javno a šta privatno.
Dok to sve dumam, što moram priznati da mi je teško, dolazim do zaključka da je naša čuvena zelena pijaca (ATC) zapravo ne javno-privatno, nego privatno-privatno partnerstvo. Čik pogodite zašto?
OTKUD PIJACA?
Za nas hroničare apatinskih zaj…samo da podsetim. Svojevremeni, sada već zaboravljeni DOS, investirao je velike pare iz budžeta za infrastrukturu stare pijace. Tadašnja opozicija je kritikovala tu investiciju “jer smo mi navikli na tu pijacu, tu se ljudi susreću, i tako je to 50 godina”. DOS-ovci odoše sa vlasti, kritična opozicija, koja se tada zdušno zalagala sa opstanak stare pijace, kad je ponovo došla na vlast napravi novu zelenu pijacu. Uz nju i market, koji nije bio tu planiran, ali eto, odjednom ,iskrsao. Da ne pominjemo za basnoslovne pare otkupljene dve privatne stare kuće da bi se oslobodio plac za novu najmoderniju novu pijacu.
Nije to baš bilo tako davno.
Zato bi konačno neko trebao da podvuče crtu i saopšti nama podanicima, koliko je za šta ukupno utrošeno, za staru i novu pijacu pogotovo, od kojih para, koliko je građanstvo dobilo na kvalitetu usluge… Među stotine ljudi koje smo proteklih godina anketirali kako im se dopada nova pijaca i kakav kvalitet im se pruža ama nijedan nije bio zadovoljan. Pogotovo stariji, koji se sa svojim kolicima na točkiće, gruraju, jedni za druge zapinju u uskim prolazima između tezgi. Ni o tome niko nije razmišljao.( Kod nas uvek fali čovek i njegove potrebe kada se nešto gradi).
Možda je sve oko ove nove pijace bila dobra zamisao, ali me ova licitacija, odnosno prodaja zelene pijace, razuverila, u baš dobre namere idejnih tvoraca i njihovih realizatora, prema građanstvu.
P.S.
Čaršijom kruži priča da je jedan naš sugrađanin popriličnu dokumentaciju, sa mnoštvom pitanja za koje traži odgovore, dostavio povereniku za informacije od javnog značaja R. Šabiću. Ne verujem u ova čaršijska nagađanja, ali ko zna, možda ima onih koji čitaju između redova.
PEVAČICA I PRINCEZA
Primetiše ljudi, što nije bilo teško zbog višenedeljne galame po medijima, da je ubistvo srpske pevačice, veća senzacija od smrti popularne engleske princeze Dajane. Svakodnevno nas sa malih ekrana i stranica svih novina bombarduju psiholozi, advokati, forenzičari, detektivi… Uf, ljudi, zar je moguće, da su nam takve stvari najveća briga u životu.
Verovatno i nisu. Ali, bolje se smarati tuđim brigama, nego sa sopstvenom i ukupnom stvarnošću. Ovo je stvarno rijaliti, na srpski način.
AUTA
Bilo bi dobor kada bi se domovi zdravlja tretirali kao policija i dobili bar približno isti broj vozila Hitne pomoći. Eto, opet fali čovek, i njegove potrebe.
autor: Sofija Pualić Špero
