ŠKOLOVANJU, IŠ!
Neću reći veliku istinu, ako preporučim, da je danas školovanje, odnosno fakulteti, „iš“, u odnosu na sve druge zanatske profesije. Te, tako me pitala, jedna moja drugarica, kako bi bilo da njen unuk, odličan đak, upiše jedan društveni fakultet poput FPN-a. I još međunarodni smer i da sutra bude možda ambasador. Kažem da je to loš start, jer možda ima smisla za društvene nauke, ali nikada, bez partije neće postati ambasador, a kamoli tamo neki prvi skretar ili konzul. ( Ma kako konzul „gordo“ zvučao).
Kako mi je FPN poznat, odgovorila sam da nisma sigurna, te da ne znam, osim proširenog opšteg obrazovanja, šta bi mu taj fakultet pružio.
Moj, ovlaš savet nije prihvatila, kada sam joj rekla, da bi bolje bilo da joj unuk završi neki dobar zanat: Kako, pitala me, kad je on odličan đak?
Onda sam počela da ređam prednosti dobrog zanata…
Fakultet je fasada, sa diplomom, koju kačiš u kući, a zanat je ipak zanat. No, osnovno je pitanje gde smo mi kao društvo ?
A to pitanje dovodi nas do apsurda. Može li jedan specijalista-doktor, profesor, koji su samo knjige dumali, pet-šet godina, nekada cenjene profesije, imati manju platu od šlosera, uz sve poštovanje zanata, ŠUP škole sa tri godine. Može!
Ma, gde to ima, osim ovde. Više nemam ni reći, ni komentara, osim „iš“ školovanju! Ili, shit!
P.S.
Na, kraju sam popustili i šta sam mogla odgovoriti svojoj drugaraci, osim, da ispuni želju unuka, pa kako bude! Možda bude ambasador!
PESNICI
U ovom našem omalenom Apatinu ima pisaca-pesnika. Možda ih jedan deo javnosti ne zna. No, zanimljivo mi bilo kad pesnik na velika zvona hvali drugog pesnika. To je otprilike kada bi ja kao novinarka hvalila svoje kolege. Što mi ne pada na pamet! Čak i ako su bolji od mog pera. Sujeta je to.
Izgleda samo kod pesnika nema sujete. Ali, pesničke su to duše, dok smo mi novinari više nešto poput crnih gavrana. No, priznajem da zavidim pesnicima jer sama nisam uspela u celom životu da napišem ni par stihova. Jednostavno, nekom ide, nekom ne. Ali zato rado čitam stihove Jesenjina i Edgar Alan Poa. Naravno u mom repertoaru su povremeno naši pesnici, a među Apatincima, Dušan Radivojević, bračni par Zlatko i Mara Vuković, Duško Gladić. Poezija, ipak, oplemenjuje. A kad si mlađi i zaljubljen melem je za patnju.
VODE JE PROTEKLO!
Ovim našim delom Dunava mnogo vode je proteklo. Te lađari i lađe, te birtija „Šljuka“, sa lađarima u kafanskom dimu, pevačicima sa dairama, zbog kojih Luka, kako legenda kruži, nikad nije zaživela. A mogli smo da budemo džet-set turbo folka sa Dunava.
Sad opet spor oko Dunava sa ovim našim sportskim ribolovcima kojima su zabranili pet klometara pecanja. Više ne znamo gde je Apatin? Na Dunavu ili na suvom. Jesu li brđani ili neko drugi vlasnici Dunava?
Ma nema Dunav vlasnika, ma koga god država proglasila za titulara i uprvljača vodama. On pripada svima nama, i ne pripada nikome. Zato je svako svojatanje ove moćne reke besprizorno. Jedino, priznajem, svi zajedno treba da ga čuvamo, od zagađenja, a to najmanje činimo.
A što bi naši stari Ličani rekli kad su se spustili u ravnicu: „Divlje svinje šetaju, ribe plivaju“. U prevodu, oni su se pitali : čije je to? Evo i posle toliko decenija suživota sa Dunavom odgovora nema.
autor: Sofija Pualić Špero
