PRIJATELJ JEGER
Oktobarsku nagradu, pored ostalih, dobio je za humanitarni rad, Ernst Jeger, Nemac, rođen u Prigrevici. Gospodin Jeger, danas u vremešnim godinama, uspeo je da postane poznati industrijalac u Nemačkoj, ali nikada nije zaboravio rodnu Prigrevicu.
Ovaj gospodin, po svom ponašanju, pomoći koju je pružao Prigrevčanima, od vrtića, škole, sportskih klubova, folkolornog ansambla, mesne zajednice Prigrevica, zaslužio je više od mnogih, koji su to mogli da učine ali nisu.
Eto, u tome je razlika među ljudima. Jeger je, pre svega čovek, velikog srca, širokih pogleda. Čovek koji hoće da pomogne. Stalno pun duha, šala, i nekako čudnog načina da stalno ugađa drugima. Posebno, kako on uvek ističe, svojim Prigrevčanima.
U tim, kao što rekoh, poznim godinama, on je opet bio među Prigrevčanima proteklih dana. Naravno, kao i svaki put kad dolazi, darivao je mališane vrtića u tom mestu.
Za razliku od mnogih nas, među koje ubrajam i sebe, posle svega dve decenije, zaboravimo ko smo i odakle smo. Ovo i jeste, i nije priča o gospodinu Jegeru. Ovo je priča o čoveku, humanisti.
Ovo je istovremeno priča o ljudima koji su prihvatili da Jeger dobije Oktborasku nagradu. Konačno neko se setio. Za njega je to, kako čujem, velika čast.
Ova nagrada, često devalvirana, sada dobija, bar za mene i sve naše Prigrevčane, koji znaju Jegera, ima poseban značaj.
Duboko verujem da je ova Oktobarska nagrada upravo trebala, i oduvek, imati svoj smisao u tome da se dodeljuje takvim ljudima, ma odakle bili, pre nego političkim poltronima, kao što je bilo ranije.
I, eto, sve zbog navedenog, možda još više ne nenapisanog, čestitke gospodinu Jegeru, a i onima koji su prepoznali, da Oktobarska nagrada nema miris i boju.
Da pomenemo i to da je i novčani deo ove nagrade Jeger ponovo dao u humanitarne svrhe.
MATEJA
Eh, i to, ko bi rekao da mi u našem sokaku imamo malog desetogodišnjeg Mateju, koji je prekršio sva pravila, granice, fizičke i psihičke, i rame uz rame pretračao polumaraton. Skoro, kao od šale. Istina, samo je pojeo jednu bananu. Baš kao Đoković.
E, imamo mi i takvih dečaka, odličnih đaka, o kojima zapravo ne treba ni da se piše, jer oni se sami pišu, pomerajući granice. Bravo Mateja!
A, šta mislite, ako sada mali Mateja, danas-sutra postane svetska zvezda. U atletici ili nekom drugom sportu. Onda ćemo svi znati za njega.
A, ti Mateja, furaj samo napared, sam, jer tako ćeš, najbolje da ostvariš svoje snove.
CRVENI SNEG
Ugledni restoran, pansion, kafana, kuglana, celom površinom je ovih dana zavejana, crvenim snegom. I tako 14 punih godina. Kako Kuglana tako i okolna domaćinstva.
Zašto? Zato što moćna Delta nema nikakvih obaveza prema prečišćavanju vazduha. Zapravo ima, ali oni su, kako bih najblaže se izrazila, zvanično amnestirana.
A, šta bi bilo Delti da zaista izdvoji, na primer, svega dva miliona dinara, za prečistače vazduha. Od one kukuruzne pleve. Šta je to za njih, a šta za muku okolnih kvartova zagađenih crvenom prašinom.
I umesto da zvanični organi preduzmu mere, oni ostavljaju onim zavejanim crvenim snegom, neka sa sami snalaze.
To znači imaš milijarde, ali si siromah, a ostali koji muku muče imaju baš toliko da prežive. Nije teško zamislite ko je tu u prednosti?
Ma, kažu ovi iz moćne kompanije, kako su ugradili nekakve filtere. Možda i jesu, ali kakve, kad problem nije otklonjen.
Na potezu je inspekcija.
autor: Sofija Pualić Špero
