PREVARANTI HARAJU GRADOM
Nema dana da se ne čuje za neku prevaru. Na udaru su uglavnom stariji ljudi. Na ulicama sve neki tobož humanitarci nude slike dece za decu kojima je potrebna pomoć za lečenje. U prodavnice upadaju ljudi sa ceduljama da su „gluvi i nemi“ te im treba novac. Sa pijace prate starije ljude, nude pomoć da im torbe donesu do stana, a onda šta bude bude.
Jednoj starijoj ženi tako dignuto dve hiljade dinara, a njena ukupna penzija 13 hiljada. Njoj prilazi muškarac i reče „Dajte da vam pomognem odneti ceger, klizavo je“. Starija žena pomisli „Ima još divne dece!“. Dođoše do stana, a on reče „Ja sam brat prodavačice Mire sa pijace gde ste upravo pazarili. Kombi mi je u blizini, a nisam poneo pare za benzin. Možete li mi posuditi?“. Žena pomisli, „Pa to je brat moje stalne prodavačice Mire, koja mi daje na recku. Zašto da ne. Dadoh mu dve hiljade. Dok sam došla sebi, vratih se na pijacu, kod moje prodavačice. On mi odgovori da uopšte nema brata“, jada se opelješena žena, koju je prevarant očito pratio kroz celu pijacu, sustigao na pola puta do stana, pomenuo prodavačicu kod koje je žena zaista pazarila, i eto prevare.
Takođe, ljude koji javno prikupljaju pomoć za navodno bolesnu decu niko ne kontroliše. Oni bez ikakvih dokumenata, dokaza, pečata, da pripadaju nekoj humanitarnoj organizaciji i da zaista sakupljaju pomoć za bolesnu decu, vršljaju gradom. U pijačne dane, posebno.
Tako istinite humanitarne akcije, kao što je pomoć bolesnoj deci, ne samo da se pretvaraju u svoju suprotnost, već ruže sve nas.
U odnosu na ove prevarante starovremensko prosjačenje je pošteno. Ljudi prose pošteno, jer nemaju, a prevaranti se baš zato prevaranti, jer varaju. Ponekad ne bi bilo zgoreg da se legitimišu.
HITNOJ TREBA POMOĆ
Umesto spomenika ptici „čaplji“ i nečijoj boginji „niki“, humanije, veresnije je bilo, kupiti jedna kola Hitne pomoći.
Ali, ondašnjim funkcionerima bila je preča umetnost. Svaka čast ljubavi prema umetnosti, umetnicima, ali za nas obične smrtnike, zdravlje je ipak važnije.
Za medicinare i pacijente, ali i sve građane, su važnija bila kola Hitne pomoći. Oni se svakodnevno bore sa dotrajalim prevozom kako bi ipak pomogli pacijentima. Ni njima lako, ni pacijentima.
Spomenici se grade u bogatim državama, ostaju vekovima, a mi u osiromašenoj zemlji, gledamo samo kako da živu glavu spasemo.
Ali, šta sad?
Od našeg piskaranja nema vajde. Ima, samo jedno podsećanje, na privatnu obućarsku firmu koja je svojevremeno donirala Hitnu, sa nekim stvarima, na Pivaru koja je svojevremeno donirala jedna kola Hitne, i još neke pojedince, koji su sopstvenim sredstvima pomagala zdravstvo.
Verujem, da bi jedna akcija, u pravcu prikupljanja pomoći za kupovinu kola Hitne pomoći, mogla da urodi plodom. Lokalni mediji mogli bi tu da odigraju značajnu ulogu. Naravno i sadašnja vlast, kad već nije ona prohujala.
P.S.
Sombor je dobio nedavno od jedne nemačke humanitarne organizacije, „Help“, kola Hitne pomoći.
POLITIČARI, JAVITE SE!
Kada novinar pozove nekog političara telefonom dešava se da poziv bude odbijen. Ne zovu novinari političare da ćaskaju. Zovu ih jer obavljaju svoj posao a bez izjava političara često ne mogu da završe tekst.
Ako su političari javne ličnosti, a jesu, bez izjava za medije, oni ne mogu biti ni u kontaktu sa narodom, koji ih je birao. Mediji su posrednici javne reči između funkcionera i birača (naroda). A i novinari su javne ličnosti i kao takvi polažu pred publikom takođe odgovornost.
Zato, moj stari druže, javi se na telefon, makar iz trećeg puta! Sada si funkcioner, a ne samo moj drug.
autor: Sofija Pualić Špero
