PONIŽAVAJUĆE
Pre nekoliko nedelja mislila sam da bih, da sam nešto mlađa, bila čobanica, pošto imam iskustva sa čuvanjem krava i gusaka, pa zašto onda ne i ovaca. A sve za 800 evra na prelepim planinama Srbije. Danas opet mislim bilo bi mi dobro u biblioteci jer ona prelazi na “radno” letnje vreme. (Koje inače nema niko u državnoj službi). Tako je bilo i svih prethodnih godina. To znači radiće dva dana od 13 do 20 časova, što znači u najvećoj žegi, a ostalim danima pre podne. Eh, dobra li posla. Pa neka je i manja plata od čobanske ali je bar sigurna. Šta reći, koliko je čitalaca spremno u ona dva dana žege kada biblioteka radi popodne, poći u hram znanja da pročita novine ili neku knjigu. Ako je već radno leto u smenama, neka one budu bar svaki dan pre podne. Jel, da ima logike?
Te tako u svom dilemisanju da li da se otisnem u prirodu, budem čobanica, bar u letnje vreme, ili u knjige, isto u letnje radno vreme?.
Jedno sigurno znam, bez dileme, zbog 40-godišnjeg iskustva u novinarstvu: Biraj sve poslove i fakultete samo ne furaj u novinarstvo!
Jer ceo život lunjaš, slušaš budalaštine koje posle moraš da pretočiš u smislenu rečenicu, nemaš vikende, dane i noći, porodica te željna, vučeš se po sudovima, tužiš, tužete, razvalače po društevnim mrežama, zaustavljaju na ulici, nekad hvale, češće kude…
A čemu sve to u prolaznom životu? Kad možeš biti među ovcama ili knjigama. Međ ovcama u carstvu prirode ili knjigama u carstvu tišine.
Da ne bude zabune, dok sam bila mlada novinarka prošla sam sveta, ima nezaboravnih lepih događanja, druženja, upoznavanja, a poseban užitak mi je bio tada, a boga mi i danas, boemski život.
Danas mladi novinari nemaju ništa od toga. Imaju bedne plate, nema putovanja, nema bančenja… A upravo taj boemski duh je bio jedini ventil koji ih je vezao za ovu profesiju, jer su i tada novinari bili slabo plaćeni, ali su uvek imali za turu pića.
Sada konobari časte novinare, a nekad je ipak bilo obrnuto. Nisu džaba rekli profesori sa mog FPN-a da su to dve najsličnije profesije. A kako ne bi bile kad su novinari u kafanama sve saznavali, a sad prazne kafane a prazni i novinarski džepovi.
Pišem ovo, tek toliko da dočaram delimično, koliko mogu, kroz nekoliko redaka, mladim naraštajima, mladim novinarima, da može biti “in” bavljenje ovim poslom, ali da nikako nije profitabilno zanimanje, te da je bolje “leći” na državne jasle, ne raditi gotovo ništa, a dočekati bolju penziju od novinarske. Bez stresa, povišenog šećera i pritiska.
SUKOB INTERESA
E, sad, pošto sam ipak novinar, ne odlovem priči koju sve češće čujem u gradu. Kažu upućeni da u opštini još uvek rade ljudi koji su u sukobu interesa. Bili su to za vreme prošle a ostali su i za vreme ove vlasti. Opet, kažu ljudi, zna se o kojoj je to oblasti reč.
Naravno, prvo pomislim, mora da je to neka oblast gde ima love. Ko je onda to ko može da ima dva ili čak tri posla, dumam ja. Ajd, nemoj da se praviš blesava, kaže mi moj sagovornik, kad to traje godinama.
Ali, da se vratim ovima, koji su u sukobu interesa. Oni imaju privatne firme, svoje privatne licence, a istovremeno, rade iste poslove za državu, odnosno opštinu. Oni izdaju dzvole, oni su kontrolori i nadzornici ispred države istih tih poslova koje rade kao privatnici. I tako furaju deceniju i više. Za ovih godina presvalčili su se, ne zbog pukog opstanka na radnom mestu, nego zbog privatnih poslova koje im to mesto olakšava.
Iskreno, kada sam čula celu priču, bila sam izneneđena, jer nikad nisma znala da “valjam” lovu, da petljam državno i privatno. (Da sam bila u prilici, možda i bih).
Užas! Svi žmure.
LJUDI SMO, IPAK
Nažalost, mnogi ljudi odlaze sa ovoga sveta. Ispraćaju ih rodbina, prijatelji, komšije. Na sahrani Jove Ostojića cveće je položio i predsednik opštine, što je u redu. Time je i pokazao da se ljudi cene po svojim ljudskim osobinama a ne po partijskoj pripadanosti. A Jovo je bio veliki čovek zato što se borio za svoje ideale i sistem vrednosti. Bez obzira slagali se sa takvim mišljenjem ili ne, zaslužio je da se ceni. A naš Jovo, iako je nosio titulu četničkog vojvode, malo je imao od tog vojvodstva. Živeo je više nego skromno, ostajao bez posla, sastavljao kraj sa krajem. Drugi su za to vreme zgrtali bogatstvo na ratnim stradanjima. No, oni ni nisu ratovali zbog ideala, već zbog ratnog profiterstva. Zato je Jovo zaslužio da bude junak koga ćemo pamtiti kao patriotu, u duši pesnika, napisanih desetak zbirki knjiga, a ne kao radikala ili četničkog vojvodu.
DOBAR KRAJ
Slavni Džon Lenon: “Na kraju, sve će biti dobro. Ako nije dobro, nije kraj”. Eto malo i optimizma.
