OTKAZI ZA NOVU
Kada se svi raduju spremajući se da dočekaju Novu godinu u nekim firmama i ustanovama su deljeni otkazi. Neki otkazi su “pali” u Apatinu, neki u Beogradu. Svejedno, jedno im je isto, jer su otkazi baš morali da “padnu” za Novu godinu, uz to i naradosniji hrišćanski praznik Božić.
Toliko o hrišćanskom milosrđu. Rukovodioci nisu mogli da se strpe nekoliko dana, pa da onda dele otkaze, bar kad se ljudi provesele. Moj drug koji je dobio otkaz, otkazao je sve proslave i druženja. Nije čoveku ni do čega.
Nije samo on pao u depresiju, i drugi su, na drugim mestima, ostali posle višedecenijskog rada bez posla. U privatnoj kompaniji koja je otišla u stečaj. Ali za razliku od tih radnika, moj drug nije bio u privatnoj kompaniji, a bio je i pod ugovorom. Rečju, ništa mu nije išlo na ruku ali se jadnik nadao da za razliku od privatnika malo je zaštićeniji u, kako smo nekada zvali, društvenom sektoru.
Svi oni koji su ostali bez posla pre oko dve decenije, jer su im se firme ugasile ili privatizovale, reći će, pa šta, nas je ostalo na hiljade na ledini. Biće da su u pravu. Ali, samo kad se prisete da nijedan od njihovih rukovodilaca, nije odgovarao, posebno oni koji su zbog pljačke za sopstveni džep, upropastili preduzeća, nanovo će se javiti ogorčenje.
Zbog toga treba da poštujemo svaku malo ili srednje privatno preduzeće koje zapošljava ljude. Ima takvih u našoj varošici. Ima ih koji ispunjavaju sve obaveze prema radnicima ali i državi. Radnici to treba da cene, tim pre, kada se osvrnu oko sebe, i vide, kako pojedinci dele otkaze, iznebuha, za manje od 24 sata.
PRISTAN PODLEGAO LEDU
Ma šta mislili svima nam je žao što je pristan za bele lađe skršen od leda. Naknadno, svi su pametni. Jedni kažu mesto je pogrešno izabrano, tu su najveći udari vode i leda na takozvanoj “apatinskoj krivini”. Drugi kažu, šipovi, iliti stubovi, nisu ispunjeni armiranim betonom, a trebalo je. Treći, opet, misle, da se pristan nikad nije isplatio, jer je pristajalo samo nekoliko brodova za proteklih osam godina, od kada je izgrađen.
Isplatio je možda samo jednom kada je starijoj putnici pozlilo a brod se zaustavio da je prebace u somborsku bolnicu gde joj je život spašen. Druga baka je nažalost preminula i sa pristana prebačena u večna lovišta u svoju domovinu.
Uprkos svemu, ipak je pristan, postao simbol grada. Ako se brodovi nisu zaustavljali, ono jesu putnici mahali, našim ljudima na obali. Ornitolozima je žao što su galebovi ostali bez svog vidikovca, a ribokradice, što nemaju gde da vežu noćne čamce.
BEZ OPOZICIJE
Što sam starija sve sam naivnija, kaže jedan moj drug. Velim, to su ti godine, postala sam i zaboravna, još malo pa Alchajmer. Ali nisam baš toliko zaboravna da ne pamtim, šta se dešavalo u politici, u protekle čeitiri decenije.
Dok je bio SK nije bilo opzicije. A u našem lokalnom parlamentu udruženi su bili socijalisti, demokrate i radikali. Sudeći po poslednjoj sednici parlamenta opet nema opozicije, svi osim jednog, su glasali za aktuelni tim koji vodi opštinu.
Politika je umeće nemogućeg. Ali oprez. Mogući su tu klipovi i posle glasanja. Da ne budem opet naivna. A da ne budu ni drugi, jer “stara” je to garda, ne predaju se oni džaba. Oprezan u politici moraš biti na svakoj krivini.
SNEG PREKRIO PRAGOVE
Često sam boravila u Nemačkoj. Čak jednom zimi. Ispred svakog stambenog objekta, zgrade, pogotovo privatne kuće, sneg je očišćen onog dana kad je pao.
Osvrnite se samo na naše stambene zgrade, posebno. Malo gde je očišćen i ulaz a kamoli trotoar. Ne mogu stanari da se dogovore a ionako se ni ne poznaju a kamoli zajednički da lopataju.
Zato je retka kuća ispred koje sneg nije počišćen. A što bi rekao jedan drug: Navikli smo da idemo kolovozom. Mogu me kazniti jer ometam saobraćaj, ali bolje kažnjavati one koji ispred svojih stanova ne čiste sneg. A kazne postoje i propisane su.
Autor: Sofija Pualić Špero
