NESTANAK
Nestanak, ili gubitak nekog dragog, fizički je izvestan, isuviše opipljiv, ali nestanak je mentalno nemoguć. Na hiljade neurona našeg ljudskog mozga nisu ispitani, ali smo zato na njih nekoliko stotina veoma osetljivi, a oni prepoznatljivi. Svaki čovek na zemaljskoj kugli oseća bol i radost. Dva osnovna osećanja ciklično čine naš život podnošljivim. No, kako niko od nas nije otkrio do kraja ljudski mozak, čak ni najveći umovi, dajem sebi slobodu, bar da razmišljam.
Kako sam ateista, više verujem ljudskom mozgu i srcu, nego nekim višim silama, koje sve određuju. Tananim mislima, kada nekoga izgubimo, više verujemo u povezanost nego smo to činili pre tog nestanaka. Tako sve mislim, kako zrelo doba dolazi, da je u mladosti bilo lako bez razmišljanja, a da nas svaki nestanak, ma koliko bolan bio, obogaćuje, jer shavatamo suštine i suštine, koje su nam se nudile, ali ih nismo tada razumeli.
Verovatno će većina čitalaca ovo shvatiti kao parapsihološke fraze, ali je istina, da niz fizičkih nestanaka, gubitaka, u životu, je sasvim ljudski i ima svoj red. Zašto, niko ne zna. Niti će će ikada saznati koji je to red osim fizičkog redosleda. Pa, čak ni to. Jer sve je pobrkano, odlaze stariji i sve više mlađi.
Naš narod ima običaj da kaže- sudbina. Dobra je to reč, pojam, ali više služi za utehu, nego za racio.
Kako sam dupli jarac u horoskopu, u koji ne verujem, neki mi spočitavaju, da isuviše upotrebljavam logiku a zapostavljam osećanja. A može li se to dvoje razdvojiti ?
Mogla bi se ova saga o nestancima nama dragih ljudi iz naših života nastaviti do beskraja. Ali, završiću je jednom misli, koja mi se dopala.
Glasi: “Ne broji se koliko godina života je prošlo, već koliko je života u godinama bilo”- Linkoln. Ili jedna druga, slične poruke: “ Milione minuta trošimi u životu. Znamo li uvek zašto”.
Eto, iskoristila sam ovaj medij, da podelim svoja osećanja. Ubuduće više neću. Iako, iskreno verujem, da smo se prepoznali kao ljudi koji istovetno proživljajavaju nestanke. A, oni su nažalost, neminovni.
DEVOJKA SA KRČAGOM
Jaco, naša “Devojka sa krčagom” (ne znam da li sam pogodila ć ili č), doživela je licitaciju. Kako tvoja terasa gleda pravo na nju, ja bih izašla na licitaciju. Jer u vreme kada se ta ista “skulptura” čuvala u foaeju Doma kulture, dok se ne izgradi čuvena najmodernija u Srbiji, pa i na Balkanu, zelena pijaca, nismo imale šanse da privirimo u papire, koji su nam bili neophodni za pisanje tada serije tekstova, o ovoj čudnovatoj tvorevini, tada naglašenoj, kao opet prvi slučaj u Srbiji javno- privatnog partnerstva.
Eto, mi smo pukli, pre “Devojke sa krčagom”. Ali puče ona, puče primer privatnog i javnog partenrstva. No, drugarice moja, iz dana našeg tekstualnog vojevanja, kada nam je sva pompa oko nove zelene pijace bila sumnjiva, obistinilo se da je to javno (opštinsko) bilo obični jadac, dok je ono privatno ostalo gladac. Licitacija tu stvar neće promeniti. A ako naš drug Mirko uzme plajvaz, pa onako pedantno počne da češlja, ispašće, kao što slutim, da je opštinska kasa bacila milione novaca građana,( za nekog ne uzalud), da bi se zelena pijaca danas našla na licitaciji.
Zanimljivo je za neupućene da novinari ni danas posle toliko godina od izgradnje, velelepno nazvanog ATC-a, ne mogu dopreti do dokumentacije, potpisa predstavnika javno-privatnog partnerstva, kamoli do cifara koje su bile u igri A, ako i dopru, biće to više skeč, nego prava suština.
Nego, sve nešto mislim, vreme je da se zelena pijaca vrati na staro mesto. Tamo se sve asfaltira. Neka nadležni organi rešavaju ulog javnog (opštinskog) u zemljište, otkup kuća, plac marketa, ulicu tako lepog imena…
Kako nisam u fazonu građevine i investicija prepuštam to našem drugu Mirku. Ali teško da se tu bilo ko može snaći. Oni koji bi trebalo, da sa svim državnim aparatom, raščivijaju slučaj za sad nisu zainetersovani. Čini mi se tako.
Odoh da kupim na zelenoj pijaci, kod “Devojke sa krčagom”, u poslednji čas paradajz papriku za tegle. Ajvar je već na izmaku. Kasnim. Oni nikad ne kasne. Oni žure i uspevaju.
P.S.
Bay the way, predlažem da “Devojka sa krčagom” dođe na našu česmu običnih podanika, i posluži, ako ne vinom ono vodom, jer nas drže za budale.
