NAUČITI OD DOS-a
Niko se nije naučen rodio. To važi za sve struke i ljude a posebno za one koje se bave ili se misle baviti politikom. Ne treba sezati daleko u prošlost, svega do 2000 godine kada je na vlast došao DOS u Apatinu posle decenijske vladavine, komunista, potom socijalista. Od novih snaga, mladih i obrazovanih, očekivao se veliki preokret. Ali, ideje koje su se tada činile prihvatljivim, nikad nisu sprovedene, bar ne do kraja. Naprotiv, konglomerat stranaka, njihovih različitih ideja, ličnosti koje su zastupale partije, nije izdržao dužu probu od četiri godine
No zanimljivije za ondašnje vreme da je među DOS-ovim kadrovima došlo do raskola ubrzo pošto su došli na vlast. Neki od funkcionera koji su bili među najzaslužnijim za pobedu DOS-a ubrzo su bili izopšteni iz sopstvenih redova. Da li je ovo podsećanje i danas aktuelno?
NEDOSANJAN SAN
Sedim tako sa mojim ostarelim, baš kao ja, drugaricama u jednoj kafančugi, te prepredamo kako nas niko ne tretira od muškog, pogotovo, mlađeg sveta. I taman mi o tome, kad prilazi jedan mladić, tačno obraćajući se meni, na moje veliko iznenađenje, jer su moje drugarice sve zgodnije i lepše od mene. Tek će ti on, onako mladalački drsko: “ Eh, nećeš to meni, kučko, pisati šta ti padne napamet. Pripazi malo na svoj plajvaz, inače ode ti glava”. Ja onako pod stresom, hoću- neću, pozvati policiju. Onda se upitah: “Ma šta da ih zovem. Nije ovo ni prvi ni poslednji put. A, brale, kafana je to, svašta doživiš, pa se streseš. (Ako mi je nešto poznato onda su tao kafanski razgovori, tuče, tračevi). Pretili su mi i bombama na kuću. Nije mi bilo svejedno. Iskreno.
No, ipak, da mi bude lakše, setih se svojih lepših novinarskih dana. Dobijala sam zbog plajvaza, sada kompjuterskog kuckanja, cveće, nudili mi letovanja u Grčkoj, banje u Srbiji, skijanje u Alpima, bombonejere, viskije (što me posebno radovalo) i ko zna što-šta za proteklih 40 godina staža. Naravno ovo potonje je neistina.
Odmah mi bi lakše, kada sam napravila taj brzinski feed back, i pustih da prekrije “trava i šaš”, netom mladalačkog kafanskog ispada i napada na moj integritet i dignitet.
Nije dobro da mladi novinari dožive moju sudbinu. Pogotovo ovu sa početka teksta.
PRIGREVČANI BEZ DEPONIJE
No, hajdemo na ozbiljne teme.
Meštani Prigrevice, koji se mahom bave zemljoradnjom i stočarstvom, nemaju deponiju. Njih svakodnevno brine kako da se reše šuta, fekalija, stočnog otpada. Pa onda, kako nemaju kud, stvoriše desetak divljih deponija oko sela. Odlaže se sve i svašta od uginulih životinja do stajskog đubriva.
Lakše bi bilo, kažu prigrevčani, da imaju zavničnu deponiju, i tvrde, da tada, ne bi ko pečurke nicale divlje deponije.
Nakadašnja, nezvanična seoska deponija na izlazu iz Prigrevice je zabranjena. Naravno, i ona je bila divlja, ali se bar na jednom mestu odlagao otpad.
Naravno, to obećanje ondašnje vlasti nije sprovedeno, tvrde Prigrevčani.
Zbog ovakvih, naoko sitnih problema Prigrevčana, treba im obezbediti plac za deponiju. Da nadalje ne bi nicale nove, male, ali opasne, divlje deponije oko sela, a svako rešavao svoj problem, kako zna i ume.
autor: Sofija Pualić Špero
