KUĆE DUHOVA
U kućama duhova rade pojedini službenici državnih ustanova koje se plaćaju iz budžeta koji pune svi građani opštine. Nazvasmo takve prostore kućama duhova zato što se u njima uglavnom ne radi ili se malo radi.
Znam najmanje dvadesetak takvih radnih mesta. Službenici koji obitavaju u takvi prostorima su višestruko na dobitku. Prvo, kada jednom zauzmu stolicu ne silaze od početka do kraja radnog veka. Iz te stolice, jedne te iste, sve do penzije. Drugo, nema stresova jer se praktično ništa ne radi a navike su iz prošlog veka ostale iste. Treće, njima je svejedno ko je na vlasti, jer to su „nevidljiva“ mesta, i za vlast, ma kako se poneka vlast trudila da nešto promeni. (Pokušao moj drug iz tadašnje DOS-ovske vlasti ali je brzo doživeo fijasko i sleteo sa funkcije kada je krenuo u akciji čišćenja tih „nevidljivih“ mesta. Niko ne može tačno utvrditi koliko je takvih „nevidljivih“ mesta. Četvrto, u kućama duhova je ove zime bilo toplo a dugi dani bogom dani za besplatno telefoniranje, surfovanje, igranje igrica. Peto, dok se donose zakoni da u zdrastvu i prosveti nema zapošljavanja, da ima viškova, „nevidljiva“ mesta nekako, na volšeban način, uvek se zaobiđu.
Ima tu još sijaset sitnica koje krase kuće duhova. O takvim kućama svi znaju ali ćute. Ćute i oni koji odlučuju. Mala smo mi varošica da se jedni drugima zameramo. A on koji godinama školovani sede na Birou su nemoćni, čekaju bolje dane, ili pale, ako mogu. u inostranstvo.
Elem, kad smo kod inostranstva setih se nekih poseta u nemačkim fabrikama. Obilazili smo i kancelarije. Ali one najmanje liče na naše kuće duhova. Svi su u poslu. Šta reći?
PREDAJU PIŠTOLJE
Moja dva prijatelja kukaju. Morali su po novom zakonu po kojem se na pištolje plaća godišnji porez od oko 100 evra da se odreknu svojih trofeja. Predali ih lepo u policiju i potpisali da ih se odriču bez nadoknade.
Kukaju moji prijatelji što ih svojevremeno nisu prodali a nikad ih nisu ni upotrebili. Nije ovo Divlji Zapad, mislim nešto u sebi. Kao protivnik bilo kakvog kućnog naoružanja, a i oni su pacifisti, nisam ih mnogo žalila. Osim, što su njihovi trofejni pištolji, svojevremeno bili pokloni te ih je više vezivalo sećanje nego oružje.
Nego, sve mislim, da je kod nas u mentalitetu, da muško bez oružja nije muško.
RAT RIBARA
Kao dete sa Dunava pamtim vremena kada je svaka kuća imala nekoliko pecaroša a i bilo je ribe. Sportski ribolovci smatraju da bi ribe bilo i danas da nije privrednih ribara. Ne znam da li je to tačno ali znam da se decenijama unazad na skupštinama ribolovaca „Bucov“ prozivaju privredni ribari. Pre nekoliko dana, tako, priključiše se sportski ribolovci peticiji Ribolovačkog udruženja Vojvodine za ukidanje privrednog ribarstva.
Navode se primeri, kao najnoviji, da je čak i Mađarska ukinula privredne ribare. Mada, ruku na srce, jesu li i svi sportski ribolovci baš sportski.
Nisam baš u toku kada se poslednji put izvršio monitoring stanja ribljeg fonda u vodama Dunava. Samo znam, s početka ovog teksta, da je ribe nekad bilo više nego danas.
KURTA I MURTA
Ali da završimo ovo pisanije sa jednom izjavam muzičara Ramba Amadeusa: „Poslovicu „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“ smislio je još odavno Kurta da bi demotivisao ljude da glasaju za Murtu. Međutim to je i suština demokratije, demokratska, mirnodopska promena vlasti. Malo jaše Kurta, pa onda malo jaše Murta“.
Aforizmi su nas održali vekovima, što bi prekidali tradiciju.
Autor- Sofija Pualić Špero
