GRAD PENZIONERA
Pripoveda mi jedan moj prijatelj rezignirano kako je Apatin već duže vreme „rezervisan“ za penzionere. Njegova, već sada srednja generacija, uglavnom je zapalila u veće gradove a najviše inostranstvo. On odlučio, tada, da ostane ovde jer voli Dunav, ljude, komšije, prijatelje…
Danas, za njega je već kasno, jer deca su na svom putu. Gde će ih put odvesti sad ne zna, ni on, ni deca, samo zna da od posla ovde nema vajde, te da ona stara komunističko-socijalistička, pre svega Titova izjava: „Mladi su naša budućnost“ ovde više teži kao uvreda nego dobra zamisao.
No, da je naš Apatin, idealan za penzionere znaju već i vrapci na grančici, koji zajedno sa penzionerima čekaju pred bankama sudnji dan isplate penzije jer računaju na koju mrvicu. Laste pak znaju da su penzionerska udruženja najaktivnija te sve obaveštavaju za malo- malo njihove fešte.
I sve u tim, ne novim saznanjima, moj sredovečni prijatelj reče: Jedva čekam dan kad ću biti penzioner!
E, moj prijatelju, pitanje je tada, za dve-tri decenije, da li će uopšte biti po ovdašnjim formulama penzionera. Osim toga, ne kloni duhom, relativna mladost još uvek je bolja od realne pozne penzionerske dobi.
Ali, zašto Apatin nije perspektiva za mlade? E, to je moj druže, pravo pitanje!
Jedni će reći zato što sva srspka sela, mali gradovi, praktično izumiru. Drugi će reći, zato što prema nekim procenama, Srbiju napušta oko 150 hiljada viskoobrazovanih ljudi. Treći, nema posla i uslova za zasnivanje familije. Četvrti svaka vlast je kriva. Peti…
I sve tako dok se nabraja zaključuejm što svi već znaju: jedino se penzioneri raduju svojim feštama a njihova deca i i unuci, njihovim penzijama.
SINDIKAT „ROBINJA“
Moja prijateljica kaže da je do sada u životu promenila više poslova i da jedino što još nije bila je astronaut. Svojevremeno su ovu njenu priču objavile tada najtiražnije metropolske novine. Bilo je to pre desetak godina. Danas je moja prijateljica predložila da se u Apatinu, ali i diljem Srbije, osnuje Sindikat „robinja“. To su one žene, majke, domaćice, koje su prinuđene da rade prekovremeno, bezmalo besplatno, bez radnog staža i osiguranja, u raznim pekarama i prodavnicama, bez da viđaju decu i unuke.
Sindikat ima šansu da uspe, ako se u njega uključe razne službe države, pre svega inspekcija. A ako se ona uključi onda moja prijateljica, koja sebe naziva, simbolično i stvarno, robinjom, zaista će postati astronaut. Bolje joj u vasioni. Pa makar osnovala tamo „svemirski sindikat“.
P.S.
Uh, kad behu vremena kad smo zaljubljeni voleli da slušamo pesmu „Robujem“ (naravno ljubavi) od D. Dragović.
TREĆE DETE
Najstarija žena koja je došla iz Like u moju ulicu, i još funkcioniše, veli, kako tamo nije bilo porodice bez pet-šest dece. Još uvek duhovita, ona smatra, da je to bilo zbog toga što nisu imali struju, internet, telefone, televizore… Uz to neko je morao obrađivati zemlju, čuvati krave i ovce. Ali sve se postizalo i niko nije bio gladan. Bar ne u sadašnjem smislu gladi.
Kad se sve njeno starovremensko dumanje svede: Stvar je u struji!!!
Ali ne u onoj od EPS-a.
Za treće dete država će ubuduće davati roditeljima prinadležnosti do detetovog punoletsva. Sve da se pojača natalitet. Još nije utvrđeno kakve će one konkretno biti. Danas su takve porodice retkost. To više nije stvar struje već ljubavi i širih pogleda.
