To što neko nije izdao nijedno književno delo, ne bi trebalo da znači da nije umetnik… Ukazana mi je prilika da vas “upoznam” sa “pesnikom iz seoskog rita”, neafirmisanim pesnikom i piscem, našim sugrađaninom Vladom Jakšićem.
Vlado, da li bi bio problem da odradimo intervju za sajt našeg radija?
– Ma bez problema, pitaj šta te zanima i piši šta te je volja.
Ovo nije trebalo da kažeš.
-Ajoj.
Kratka biografija?
–Evo ti priča kao biografija.
“PLAVA KRV IZ SEOSKOG RITA”
Rođen sam u junačkoj familiji iz sonćanskog rita, u kojoj su deca umirala od malih boginja i velikog kašlja, a stariji od razbijene glave ili ciroze jetre.
Baba mi je bila od Stanišica, i vrag će je znati gde je dedu upoznala. Bila je visoka i koščata, oštrih crta lica, neobično škrta i čuvarna. Imala je plave oči al’ je vukla na crno. Patila je od sipnje i zaduhe al’ je junački dočekala da prvo deda umre. Posle joj je život omrzao jer nije imala kome komandovati.
Deda je bio onizak i mršav, i imao je plave oči, al je vukao na plavo. Nije bolovao od nekih vidljivih bolesti, ako se ne računa baba. Od babe je i umro, ako se baba računa u smrtonosne pošasti. Bio je pošten i vredan, i svašta je nešto stekao, dve kuće u selu i salaš u ritu, da bi se deca, kasnije, posvađala bespovratno oko nasledstva. Pola stričeva i tetaka više do smrti nisu govorili. A bilo ih je devet na broju, ako ne računamo onog najstarijeg, koji je u detinjstvu umro od skrofule i magarećeg kašlja.
Tetke su mi bile krupne i zorli žene, naočite i lepe, i imale su plave oči al’ su vukle na crno. Svaka je sebi našla muža prema svojim potrebama. Za dve sebe su u sebi imale, pa su našle ljude koji u sebi ni za sebe nisu imali. Stričevi su bili plavooki i visoki, i vukli su na plavo. Svaki je sebi našao strinu koja se za njega udala prema njenim potrebama. Svi su se poženili ni krivi ni dužni. A i od neceg se mora umreti.
Otac je u detinjstvu imao guke na vratu od kojih su ga lečile tri seoske vračare. Sve tri su jednoglasno zaključile da se mnogo uplašio ždrebeta koje se otkinulo sa ulara. Bilo je ratno vreme, a doktor daleko, čak u Apatinu, pola dana puta paorskim kolima. Celih sedamnaest kilometara. Problem je rešio seoski veterinar kad je dosao da pelcuje kravu. U to vreme se još nije jodirala, a on je to znao. I znao je da ljudi nisu daleko od marve.
Kao pametno dete, otac je zaključio da je mudro ostati bolešljiv, jer je na taj način mogao ucenjivati babu. Na kraju mu je morala kupiti ‘armoniku. Umreće dete iz inata, onako sveže izlečeno od gušavosti, ako mu se ne kupi instrument. Baba je zaključila kako nije zgoreg da imaju i svirca u kuci – a i dete neće biti siroma’ i paor. Nije umro od guka na vratu, ali je posle umro od ciroze. Koj vidio trezan po kafanama svirati. A voleo je zene i birtije. Voleo ih je od svoje volje, al’ je govorio da je to po službenoj dužnosti. U to vreme su bircuzi bili stidno mesto, a poštene zene su tamo zalazile samo kad dođu po pijanog muža. Danas vise nema bircuza, a žene ko žene, njih jos uvek ima.
Braća od stričeva i tetaka su ili svirci ili teški radnici i paori. Svi nekako vuku na plavo. Jedino ja vucem na smeđe. I jedino ja pišem. Sestre su zgodne i lepe, i sve su nasle muzeve prema svojim potrebama. Viđamo se na okup samo kad neko reši da ode kod dede i babe. Tada ga lepo ožalimo i dobro se ispričamo. Stari salaš je pripao sestri koja je u Dojčlandu i koja je od njega napravila vikendicu nalik na švapski bunker. Podno grejanje u seoskom ritu moze da napravi samo žena koja vuce na šućmurasto u glavi. Ta uopšte nije muzikalna.
Eto, to je moja familija. Kogović sam i čegović, i sirotinja i muzikant, i rasipnik i radnik, i ženoljubac i bežalac od žena, i zemljoljubac i bežalac od ilovače, kao da se to dvoje može razlikovati. Grliš je i voliš, i iz nje si potekao. Zavlačis ruke u nju, i plačeš, i kuneš je, a ona je samo tvoja – jednoga dana… Za dva sebe u sebi imam, ja, siromašak plave krvi iz sonćanskog rita, koji ima plave oči a vučem na smedje.
Vlado, boem ili porodičan čovek? Ili jedno i drugo?
-Budala u ostavci.
Šta je podstaklo ljubav prema poeziji, pisanju uopšte?
Video sam da pesnici imaju veći uspeh kod lepšeg pola pa i ja prihvatio način. Mislim, pesnici i muzikanti. A posto nisam umeo svirati…
Jesi li razmišljao da objaviš neku od pesama tj. priča koje pišeš?
-Pa jesam, al ja sam čovek siromašan. Meni svi novci odu na pametnije stvari, a ne na besposlice. A za moje pisanije, nije mi važno da objavim. Sve će to ostati, i sve će se čitati jednoga dana.
Najveća radost u zivotu?
-Unuka. Nema veće radosti. Kad si deda onda sve možeš i sve znaš.
Da li je neka od priča posvećena njoj? Možda neka koju sam previdela?
– Nemam priču o unuki.
Pišeš o stvarnim osobama, koliko u tvojim pričama ima mašte?
-Pišem o svom gradu iz malo neobične vizure. Zamisli kad naletim na nervoznu šalterušu, kakva priča ispadne.
Da se ponovo rodiš, a niko ne garantuje da nećeš, da li bi išta izmenio ili bi živeo upravo kako živiš?
– Sve što sam radio u životu radio sam svesno. Možda sam mogao mnogo bolje i mnogo više, ali sam na vreme skapirao da sve na kraju zemlja pokrije. Ne bih ništa menjao, jer sam ovakav život i planirao pre rođenja.
I za kraj razgovora… za dvadesetak godina sebe vidiš? Otkrij našim čitaocima ko je zaista Vlado.
-Za dvadeset godina sebe vidim kao starca koji se jednako šali i sa sobom i sa životom. I kako ljude učim osmehu. Vlado nije samo pesnik. Vlado je i božji stvor koji razbija glavu kako da održi domaćinstvo u ovim oskudnim vremenima, Vlado je i filosof, Vlado je i deda, i otac. Istina je da covek nije jedno. čovek je mnoštvo, covek je legija u sebi. I ovo o legiji sam klepio od Uspenskog.
