Godinama se domaće televizije, posebno lokalne i regionalne, nalaze u podređenom položaju u odnosu na tzv. prekogranične kanale, čija sedišta su u inostranstvu i na korak su do gašenja. U tom strahu živi više od 90 odsto svih vlasnika lokalnih elektronskih medija.
Tračak nade za njih bio je Zakon o oglašavanju koji im je, bar na papiru, garantovao da će deo marketinškog kolača stići i do njih, jer je to logično s obzirom na to da su lokalni mediji najuticajniji, najvažniji, ali i najgledaniji u svakoj lokalnoj sredini.
Đurđevdan je bio dan nade za domaće televizije. Tog dana počeo je s primenom Zakon o oglašavanju koji precizno i doslovno zabranjuje da se na prekograničnim kanalima emituju reklame domaćih kompanija.
Prekogranični kanali (Foks, Foks muviz, Kičn, Animal planet, Diskaveri, AXN, Histori…) – televizije čija su sedišta u inostranstvu. Oni se u Srbiji nalaze van pravnog i poreskog sistema i Srbija, kao potpisnik Konvencije o prekograničnoj televiziji garantuje da se ti kanali mogu reemitovati u kablovskim mrežama u Srbiji. Reemitovati znači emitovati izvorni program, bez menjanja i prekrajanja.
Iako je zakon stupio na snagu, on se ne poštuje. Hiljade TV spotova domaćih kompanija i dalje se svakodnevno, naknadno, ubacuju u programe koji se reemituju u mrežama srpskih operatora. Oglasila se i Unija poslodavaca Srbije sa pitanjem REM: Kada će početi da se primenjuje Zakon o oglašavanju?
Grupa od tridesetak emitera pisala je, pored REM, Ministarstvu telekomunikacija, Tržišnoj inspekciji, Komisiji za zaštitu konkurencije, Savetu za borbu protiv korupcije, Poreskoj upravi, gospodinu Devenportu… I nije bilo vajde. Da li KKR, koji personifikuje bivši šef CIA Dejvid Petreus, pretenduje da bude gospodar medijske scene u Srbiji, da li je KKR zaista zainteresovan da otkupi dugove propalih srpskih tajkuna ili je na sastanku kod premijera Petreus tražio da za njegove TV kanale u Srbiji i dalje ne važe naši zakoni? Zasad to ostaje tajna.
Međutim, vreme je da se postavi pitanje zašto za kanale čija sedišta su u zemljama EU ili SAD, a reemituju se u Srbiji, ne važe srpski zakoni, a važe, recimo, za kineski CC TV, TV Rusija 24 ili Raša tudej, koji se nalaze u mrežama nekih domaćih operatora.
Ili još konkretnije: kako je moguće da nas svakodnevno voditelji televizije N1, koja se nalazi u sastavu KKR grupe, kršeći sve srpske zakone i Konvenciju o prekograničnoj televiziji, pozdravljaju iz studija u Beogradu, iako to Zakon o elektronskim medijima izričito zabranjuje, jer je N1 prekogranični kanal, pa samim tim nema dozvolu REM, ne plaća nadoknadu, nije upisan u registar javnih glasila, nije poreski obveznik u Srbiji, nalazi se van pravnog sistema Srbije…
Na sve to, ako najbliži i najuticajniji Vučićev saradnik Nebojša Stefanović optuži televiziju N1 da priziva “balkansko proleće”, a da ta televizija bez problema nastavi sa radom, a REM (država) ćuti, onda je jasno zašto je EU inisistirala na tome da se usvoje Zakoni o medijima i oglašavanju jer oni važe samo za domaće emitere, a ne za povlašćene “strance” čija su sedišta u državama EU ili SAD.
I na kraju, zamislite šta bi se desilo kada bi REM televiziji N1 naložio da odmah prekine sa emitovanjem programa jer za to nema dozvolu regulatornog tela.
Digla bi se kuka i motika. Srbiju bi optužili da ne poštuje ljudska prava, pravo na slobodu govora, izražavanja i drugačijeg mišljenja, da tera strane investitore, da se vraćamo u devedesete, da smo ponovo u medijskom mraku i diktaturi…
