U Apatinu su u organizaciji Udruženja Apatinaca u Nemačkoj, Udruženja Adam Berenc iz Apatina uz podršku apatinske opštine održani dvodnevni dani kulture Podunavskih Švaba kojima su prisustvovali i gosti iz Nemačke poreklom iz Apatina i okolnih mesta.Njih 17 stiglo je putničkim brodom Rosini koji se na putu od Pasua do Novog Sada zaustavio na apatinskom pristanu a njih 13 je stiglo svojim automobilima.Manifestaciji su prisustvovali i predstavnici udruženja Nemaca iz Vojvodine i Hrvatske kao i predstavnici Ambasade Nemačke u Beogradu na čelu sa atašeom za kulturu Karl-Heinz Schmitzom.
Centralmni deo ove dvodnevne manifestacije bilo je otkrivanje spomen ploče za Podunavske Švabe Apatina u centru Apatina pored katoličke crkve Uznesenje Marijino i i otvaranje Crkvenog muzeja Adam Berenc u prostoru crkve Srce Isusovo.
-Ova spomen ploča treba da podseća na deo istorije Apatina i dokaz da jedni drugima pružamo ruke pomiranja.Bilo nam je veoma bitno da ovakav jedinstven spomenik u centralnoj Evropi podignemo upravo u Apatinu koji je eidnstven sa prožimanjem različitih kultura i medjusobnog života različitih ljudi u toleranciji.Spomen ploča podseća na naseljavanje u 18 veku, na period od oko 200 godina života i rada na ovom području kao i stradanja tokom i nakon Drugog svetskog rata.Oni koji su proterani našli su novu domovinu ali svoj zavičaj nisu zaboraviliTo dokazuju i brojna zavičajna udruženja gde se ljudi okupljaju i neguju tradiciju svoj nekadašnjeg zavičaja.Ovaj akt razumevanja, pružanje ruku pomirenja je naš zajednički doprinos izgradnji Evrope- rekao je Rudiger Hess.
-Stara jevrejska poslovica kaže da je tajna pomirenja u sećanju jer opasnost nije u sećanju nego u zaboravu u potiskivanju sećanja.Posebno se zahvaljujem Apatincima koji su omogućili da se postavi spomen ploča sećanja .Ova ploča će govotiri o istoriji i onda kada učesnici tog doba više nisu medju živima.Sećati se moramo ne da bi se osvećivali ili okretali istoriji na jednu ili dtrugu stranu, nego zbog istine.Vidite i sami da uprkos onome što su svojevremeno doživeli nisu doneli gorčinu u srcu nego su došli sa željom za večnim pomirenjem i zajednički život u Evropi.Ima i onih koji kažu da prošlost treba ostaviti na miru, ali po meni to je pogrešno razumevanje istoprije.Sa nemačkog tla krenulo je uništenje Evrope i ne može se zanjekati nemačka krivica, ali nijedna nepravda ne može se ispraviti drugom nepravdom – -kaže Heribert Reich.
-Prvi put sam u Apatinu i iznenadjen sam onim što sam video.Veoma je značajno da je podignuta spomen ploča i to u godini kada obeležavamo sto godina od početka Prvog i 75 godina od Drugog svetskog rata, 25 godina od ponovnog ujedinjenja Nemačke i otvaranje vrata Srbiji za ulazak u Rvropsku uniju.Zadatak nam je da razvijamo kulturnu saradnju medju narodima Srbije i Nemačke i u tom pogledu velika pomoć su nam i mnogobriojna udruženja Nemaca koja postoje- rekao jeKarl-Heinz Schmitz, ataše za kulturu.
-Projekat je pokrenula Yajednivca Apatinaca u Nema;koj a realiyovan je u saradnji sa op[tinom i katoli;kom crkvom u Apatinu jer nam je bilo bitno da ovaj istorijski akt podr\avaju svi Apatinci.Verujemo da ’emo tako yajedno stvoriti simbol vredan kulturi se’anja koji mo\e da uti;e na budu’a pokolenja kao svedo;anstvo medjusobne tolerancije u orkilju kulturne raynolikosti Apatinaca- obraylo\io je Peter Mijatović, predsednik Zajednice Apatinaca u Nemačkoj.
Svečanosti otvaranja Crkvenog muzreja Adam Berenc u crkvi Srce Isusovo osim gostiju iz Nemačke prisustvovao je i veliki broj Apatinaca a muzej je otvorio župnik Jakob Pfajfer.
-Ova crkva u kojoj je smešten za sada deo baštine Poduinavskih Švaba ima istorijski značlaj jer je upravo iz nje poslatea prva pisma o posledicama koje narastajući fašizqam i neonacizam može da ima .Vikar ove crkve Adfam Berenc je 1942. godine napisao da ukloliko Nemci nastave za svojom politikom biti proterani sa ovog područja.To se i dogodilo, medjutim, ostali su gradovi, sela i kulturna baština koju smo pre deset godina počeli da prikupljamo i čuvamo.Vredni eksponati nemačko-katoličkih crkci prikupljeni su iz cele Zapadne Bačke, iz Apatina, Prigrevice, Srpskog Miletića, Karavukova,Odžaka i Bačkog Gračaca. Najstarija knjiga potiče iz 1550, godine a gradja je takva da je se ne bi postideli ni mnogi svetski muzeji.U jednom delu je izložbas sličica svetaca koji su se svojevremeno nosili u molitvenicima a deo je posvećen svojevremeno bogatoj tradiciji izrade muzičkih instrumenata- rekao je Boris Mašić, autor izložbe na otvaranju muzeja.
Za goste iz Nemačke predsednik opštine dr Živorad Smiljanić organizovao je prijem u velikoj Sali Skupštine opštine gde ih je upoznao sa prirednim i kulturnim životom opštine i odgovaro na njihova pitanja.Predsednik apatinske opštine bio je prisutan na svim dogadjanjima organizovanima povodm dana kulture podunavskih Nemaca.
Gosti su obišli i spomen obeležje u Gakovu, oba grovblja u Apatinu, majstoprsku radionicu za izradu violina i ostalih gudačkih instrumenata Roberta Keklča i retno –kuće, izvorne kuće Apatina gradjanskog stila, a imali su prilike i da prisustvuju koncertu koji je na orguljama izveo Saša Grunčić, profesor subotičke muzičke škole.
Manifestaciju su pomogli mnogi sponzori medju kojima je apatinska opština, ambasade Nemačke i Austrije u Beogradu, Ernst Jeger i drugi.
-Rodjen sam u Apatinu 1928. godine a 1955. godine se porodica odselila u Nemačku.Bio sam interniran u rudnike u Srbiji a nakon oslobodjenja sam se naselio u Kuli.Prvi put sam u Apatin došao 1961. a nakon nekoliko godina bio sam sa ženom i tri sina.Rado dolazin ali sada imam već 86 godina i putovanja su mi naporna.Oni mladji nemaju taj odnos prema zavičaju kao mi- rekao je Johan Beker koji se u Apatin otisnuo sa svojim nećakom i njegovom porodicom.Inače, Beker još uvek dobro govori srspki jezik iako, kako kaže, nema prilike češće na ratgovara na ovom jeziku.
Roza Švajger rodjena je u Prigrevici ali joj je Apatin posebno prirastao za srce zbog Dunava.
-Poršla sam put kao i većina Nemaca ovde a to je Gakovo, Sombor pa Apatin i Prigevica gde sam pet godina išla u školu.Sa bakom sam često išla na apatinsku pijacu gde je ona prodavala povrće a posle pijace bi navratili do obele Dunava.Bio je to težak put.Ošli smo peške u drvenim klompama a meni kao detetu bilo je to naporno.U Nemačku smo se odselili 1954. godine ali veza sa zavičajem nije prekinuta.U Prigrevici je 1950. bilo još 17 nemačkih porodica ali su se sve iselile u nekoliko godina jer posla nije bilo i nisu videli svoju i budućnost svoje dece. Svojevremeno smo šikanirani na granici pa zbog toga i nismo dolazili.Danas sam ponosna što mogu slobodno bez straha da dolazim i boravim u svom zavičaju. Živim u blizini Štutgarta i imam vremena jer sma u penziji i pišem knjige jer želim Nemcima objasniti šta su Pdunavske Švabe – pšriča Roza.
